„Ana Miloš je rođena 1992. u Beogradu, gde i sada živi”. Objavila je novu knjigu „Po zanimanju: Ana Miloš” u kojoj nam otkriva da je ona u stvari on – Miloš K. Ilić, koji je uz pomoć svoje tri drugarice, koje su glumile Anu, tokom više godina uspešno ,,zavaravao” javnost i izdavačke kuće o svom identitetu.
Da je pitanje iz naslova postavljeno pre dve ili tri nedelje, verovatno bismo kao odgovor dobili kratak isečak iz biografije autorke, koja stoji na sajtu izdavačke kuće Booka. Razgovor koji bi usledio ticao bi se Aninih dela, ali bi polemika o njenom identitetu izostala. Danas je priča znatno drugačija. Sada su odgovore na pitanja o Ani spremni da ponude čak i oni koji se nikada pre nisu susreli sa njenim, odnosno njegovim delima.
Student je dobio priliku da razgovara sa Milošem samo nekoliko dana nakon njegovog iznenađujućeg otkrića. Pokušali smo da saznamo šta ga je navelo da godinama bude „prerušen” u Anu i koji je njegov stav o oprečnim reakcijama javnosti, koju je uzburkao tokom prethodnih nekoliko dana.
U jednom od intervjua ste izjavili da je Vaš „eksperiment” po imenu Ana Miloš trajao više od pet godina. Šta Vas je nagnalo da nakon toliko vremena utrošenog u stvaranje tog identiteta na kraju ipak otkrijete ko se krije iza alijasa?
Nije to tek otkrivanje. Izašla je čitava knjiga o celom projektu – „Po zanimanju: Ana Miloš”. Ona treba da posvedoči i o mojim prethodnim pseudonimima/ heteronimima/ avatarima, a koji su bitno uticali na stvaranje glavnog i najpoznatijeg – Ane Miloš.
Književnost je na izdisaju i to svi znamo. Premala sredina, previše „kumovskih“ veza i vezica, nema zdrave atmosfere. I to svi znamo, ponavljam. Trenutno stanje možemo da promenimo ako pričamo i tumačimo to što znamo. Ova knjiga je pokušaj toga.
A očigledno se nešto dešava na širem planu. Sasvim nevezano za mene, moje stvaralaštvo i mog izdavača, na drugom kraju grada, Vladimir Tabašević piše „Noćne reči”, što je jezovito slična knjiga ovoj mojoj, ili obrnuto.
Da li Vas je reakcija javnosti na Vašu knjigu „Po zanimanju: Ana Miloš” iznenadila ili ste očekivali komentare koje ste dobili?
Nisam imao pojma da će ovako brzo da se desi. Milan Aranđelović je na svom sajtu bookvar.rs okačio „tizer” o knjizi i bukvalno je vest buknula na sve strane.
Očekivao sam upravo ovo što se dešava: i podršku i napade. Ono što je najporaznije jeste što ima i dosta ravnodušnosti. Nije bitno da li te baš briga za mene, ali ako te ne zanima šta je napisano u ovoj knjizi, a baviš se književnošću na bilo koji način, onda si zombiran, apatičan. Taj „koga briga” stav od kolega pisaca me jeste iznenadio. I zabrinuo.
Rekli ste da pre Ane Miloš, dok ste pisali pod svojim pravim imenom, izdavači često nisu želeli ni da razmotre neke od Vaših rukopisa. Da li smatrate da će nakon Ane Miloš, Miloš K. Ilić u izdavaštvu imati više otvorenih vrata pred sobom?
Još sa romanom „Deca Nedođina” sam uspeo da se „skućim” u Platou. Dok ta izdavačka kuća ne propadne, drugi izdavači me ne zanimaju. I „Po zanimanju: Ana Miloš” i moja naredna zbirka priča „Knjiga štampana u nula primeraka” izašla je/ izaći će u Platou.
Da li uopšte planirate da pišete kao Miloš K. Ilić u budućnosti ili već spremate neki novi identitet?
Hteo sam da se vratim najneuspešnijem pseudonimu Vladanu Olginu, ali mi je izdavač sugerisao da sad budem to što jesam – Miloš K. Ilić. A ja sam ga poslušao.
Koja knjiga Ane Miloš je Vama lično najdraža, a koju biste preporučili nekome ko do sada nije čitao ništa Vaše?
Možda zato što je najmanje čitana i komentarisana, pa mi budi potrebu da je zaštitim kao nedonošče – preporučio bih zbirku poezije „Govori grad”.
Stiče se utisak da priče iz sveta književnosti do šire javnosti u Srbiji dospevaju tek kada se u naslovima nađu reči poput skandal, prevara i afera. U ovom slučaju, to je Vama, na neki način, išlo u korist, ali kako to utiče na kvalitet knjiga koje se objavljuju na našem tržištu?
Zna se, o knjigama se priča jedino u januaru kad se romani trkaju za NIN-ovu nagradu. Priča o mojoj knjizi koja sad postoji u medijima, intervjui i izjave koje dajem na sve strane, kao i slične reakcije drugih ljudi pokazuju da se o književnosti može i mora pričati. Da li će priča i potrajati, to je pitanje. Nadam se da hoće. „Po zanimanju: Ana Miloš” je objavljena pre nedelju dana, ljudi je još nisu pročitali na miru, pogotovo oni koji bi nešto smisleno i da napišu o njoj itd.
Video sam neki usputni komentar koji prognozira kako će sad izdavači da budu podozrivi na mlade autore i da neće primati njihove rukopise. Izdavači ionako nisu primali rukopise mladih nada. Ne vidim da će moj eksperiment na bilo koji način uticati na funkcionisanje odabira naslova, niti književno tržište uopšte; kao ni na kvalitet onoga što se štampa. Neki od izdavača štampaju (i nastaviće da štampaju) užasne knjige, a zaista su ubeđeni da je to kvalitetna književnost. Nema leka protiv lošeg ukusa.
Biću sasvim iskrena: ja za Anu Miloš nisam čula pre naslova o „književnoj prevari”, koji su preplavili medije tokom prethodne nedelje. Da li Vam smeta što se sada o Vašem stvaralaštvu u medijima i na društvenim mrežama polemiše najviše u kontekstu te „prevare” ili eksperimenta koji ste napravili, a mnogo manje u kontekstu kvaliteta Vaših (ili Aninih) izdatih dela?
Pretpostavljam da nisi ni za Miloša K. Ilića. Niti za neku od mojih drugih inkarnacija. I to je u redu. Ne radi se o tome što, eto, neko nije čuo za mene ili Anu ili nekog drugog. Radi se o tome što se kao književnost plasira nešto što to obično nije, ali se tako predstavlja samo zato što je izdavač ukoričio reči.
„Po zanimanju: Ana Miloš” je uspela da – već s prvim komentarima koji su pratili njeno objavljivanje – ukaže na probleme koje želim da istaknem. Ali to su socijalne mreže, kiber-čaršija. I dalje se čeka prava reakcija: recenzije, kritike, ozbiljni, promišljeni tekstovi, koji će se obratiti problemima koje moja knjiga postavlja, a to su uloga pisca danas; zloupotreba roda u književnoj industriji; površnost s kojom se vrednuje delo; nameštanje nagrada; postojanje podobne i nepodobne književnosti, a o čijoj (ne)podobnosti odlučuje neki fond koji finansira neki festival, nagradu ili izdavačku kuću…Problema je milion, nekih se dotičem više, nekih manje. Ali bilo bi porazno da barem neko na sceni ne prepozna ono što ova knjiga nudi i da ne reaguje na pravi način. Ako je „prevara”, tj. fama ili šta već trebalo da postoji da bi ova knjiga postala vidljiva, pa neka.
Puko razotkrivanje identiteta nikako ne znači i kraj Anine priče za Miloša, a ni za domaće izdavaštvo. Prava reakcija javnosti biće jasna tek kad se slegne prašina u medijima i na društvenim mrežama i kada čitaoci budu imali dovoljno vremena da pročitaju celu knjigu i sagledaju Miloševe ideje. Pitanje koje ova knjiga postavlja čitaocima sada se malo menja u odnosu na ono iz naslova: Šta je Ana Miloš za čitaoce, šta za buduće mlade pisce, a šta za srpsko izdavaštvo i književnost?
Piše: Sofija Savić
Foto: Andrea Pjević
Leave a Reply