Mihail Dudaš, jedan je od najboljih srpskih atletičara i nacionalni rekorder u disciplinama desetoboj i sedmoboj. Čovek koji motku sa kojom leti uvis, u slobodno vreme menja štapom za pecanje, a atletske staze beogradskim parkovima kojima brže od njega trči samo pas Majli. Južnu Afriku zove svojom drugom kućom, a u Srbiji stvara nove šampione.
Tridesettrogodišnji mladić sa visokim obrazovanjem stečenim na jednom od najboljih Univerziteta na svetu, osim pomenutog, u intervjuu se priseća svog detinjstva, atletskih početaka i najznačajnijih uspeha u karijeri.
Iako on svoje detinjstvo opisuje kao vrlo obično, podatak o završenoj osnovnoj muzičkoj školi, biografiju jednog od najboljih srpskih atletičara čini ipak, pomalo neobičnom.
„Moje detinjstvo je izgledalo dosta obično. U osnovnoj školi sam bio zainteresovan za sport, a profesor fizičkog vaspitanja u meni je prepoznao talenat za atletiku i pozvao me da treniram. Moj stariji brat Ivan, već je uveliko trenirao atletiku, tako da je bilo očekivano da dolaskom na atletski stadion to počnem i ja. Pored toga, završio sam osnovnu muzičku školu, odsek harmonika, tako da sam uz atletiku imao i časove instrumenta, kao i solfeđa. Mnoge aktivnosti koje sam pohađao u školi, naučile su me da je potrebno biti vredan, marljiv i radan, te da se onda može desiti nešto veliko i lepo. Od samog starta učen sam da mnogo radim i da samo vredan rad donosi rezultate.”
Tada sedmogodišnjem dečaku, ljubav prema atletici dogodila se veoma brzo i u potpunosti ga obuzevši postala njegov životni poziv. Iako verovatno najteža atletska disciplina, višeboj je ipak bio njegov izbor.
„Atletika je divan i vrlo transparentan sport. Za sve moraš da se boriš sam, a od toga koliko treniraš i kakav rezultat napraviš zavisiće i tvoje pozicioniranje. Što se samih desetoboja i sedmoboja tiče, odluku da se njima bavim doneo sam 2004. godine, zajedno sa tadašnjim trenerom Goranom Obradovićem. Tada sam već bio atletičar, skakao sam u dalj, trčao sprinteve, kada sam odlučio da napravim jedan višeboj. Odmah sam ostvario normu za Svetsko prvenstvo i tako započeo put kroz višeboj.”
Tihi san o velikom uspehu, Dudaš i njegov tim dosanjali su na Svetskom prvenstvu za juniore 2008. godine. Emocije koje je tada osetio, živopisno pamti i danas, a tu bronzanu medalju izdvaja kao najznačajniju u svojoj karijeri.
„Na svetskom prvenstvu 2008. godine postavio sam nacionalni rekord i to je bila velika stvar za mene. Na prvenstvo smo došli kao potpuni autsajderi, jer te godine nisam napravio nijedan višeboj koji bi me svrstao u 10-15 najboljih na svetu, tako da sam bio prikazan kao neko ko nije ni blizu osvajanja medalje. Plan je ipak bio da osvojimo medalju i posle nekoliko disciplina videli smo da to možemo da ostvarimo. Do tada smo o tome mogli samo da šapućemo, jer bi nam se smejao svako kome bismo rekli da će Srbija osvojiti medalju u višeboju. Međutim, to se ipak ostvarilo. Emocije su bile najlepše i najčistije tada, jer je uspeh došao ni iz čega, nastao je iz ideje da možemo da napravimo nešto što se u Srbiji nikada nije dogodilo i da srpski višeboj postavimo u svetski vrh. Bronzanu medalju sa tog prvenstva, izdvojio bih kao najdražu, jer je nastala iz ideje u koju smo verovali samo moj tim, uključujući i meni najbliže ljude i ja. Bila je to najlepša i najčistija medalja.”
Kao i kod većine sportista i njegova karijera bila je ispunjena povredama. Ipak, Dudaš tvrdi da su sve stvari koje nam se u životu dešavaju zapravo dobre i da su za nas samo lekcija više.
„Moj bivši trener Feđa Kamasi i ja bili smo pioniri u Srbiji kada je u pitanju višeboj i mogli smo samo da pretpostavimo kako treba da treniramo, šta treba da radimo, a šta ne. Nemam problem da kažem da smo pravili greške, jer je to normalno. Bilo ih je i bile su razlog povreda koje su mi se dešavale. Međutim, smatram da su i dobre i loše stvari koje nam se u životu dešavaju, zapravo samo dobre. Ne možemo da budemo toliko sebični da želimo da nam se u životu dešavaju samo dobre stvari, pogotovo kada idemo putem koji nas vodi do nečeg velikog, do nečega što je skoro pa nemoguće ostvariti. Poteškoće koje su postojale u mojoj karijeri, naučile su me da nikada ne očekujem previše, a da sa druge strane sanjam velike snove. Povrede su sastavni deo sporta, posebno desetoboja, međutim mislim da su me one ojačale i da sam danas tu gde jesam izmedju ostalog i zbog njih.”
Karijera nacionalnog rekordera i u disciplini desetoboja ali i sedmoboja, završila se ipak jednim potpuno prirodnim sledom događaja. Odluka o okončanju profesionalne karijere nije bila laka, međutim, znao je da je vreme da krene dalje, zahvaljujući se atletici na svemu što mu je pružila.
„Odluka o povlačenju iz profesionalnog sporta došla je prirodno. Koliko god da je u višeboju potrebno dosta vremena da sazriš i da se takmičiš, on dosta kažnjava. Povrede koje su se desile, ostavile su na neki način trag i posledice. Odluku o povlačenju doneo sam prošle godine nakon jednog treninga, na kom mi je kugla prešla preko prsta, što je bila kap koja je prelila već punu čašu. Tada sam pozvao devojku Anđelu, podelio sa njom ono što mi se desilo, a ona mi je odgovorila da je možda vreme da krenem dalje i da sebe gradim na drugačiji način. U međuvremenu sam završio master studije na Univerzitetu UCL u Londonu (University College London) i započeo neke nove projekte, tako da mi završetak profesionalne karijere nije toliko teško pao. Bilo mi je jako važno da napravim okupljanje svih ljudi koji su mi direktno ili indirektno pomogli u karijeri, da im se zahvalim i da i atletici kažem volim te, hvala ti na svemu.”
Završivši profesionalnu karijeru, rekao je da je vreme da nastavi dalje. Ipak, nije otišao daleko već je ostao privržen i blizak svojoj najvećoj ljubavi, atletici. Sa pozicije sportskog direktora Atletskog saveza osluškuje potrebe mladih ljudi koji kreću njegovim i stopama njegovih kolega.
„Biti sportski direktor Atletskog saveza znači da si na usluzi svima, kako samom savezu, tako i klubovima, trenerima i atletičarima. Moja uloga je da budem spona između njih i da rešavam probleme. Pomažem atletičarima da se što bolje pripreme za takmičenja, tu sam da ih saslušam, da vidimo šta od njihovih potreba možemo da realizujemo. Atletika u Srbiji nije više onaj isti sport od pre 15 godina. Sada imamo veliki broj takmičara na velikim svetskim takmičenjima, organizujemo velika svetska takmičenja i izuzetno je važno da ostanemo na tom putu i da održimo taj sistem takvim kakav jeste. Moja pozicija nije najpreciznije definisana, jednostavno, čovek sam za sve.” (smeh)
„Radimo na tome da trenerima obezbedimo bolju edukaciju, organizujemo seminare sa stranim stručnjacima jer želimo da našim trenerima pružimo dodatne informacije o tome kako da naprave što više dobrih rezultata sa svojim atletičarima. Radimo i na infrastrukturnom razvoju, trudimo se da izgradimo atletske staze i stadione na što više mesta, da dovedemo što više sponzora i da reprezentaciju vodimo na što bolja mesta na pripreme.
Među mladim atletičarima prepoznaje buduće velike šampione
„Mlađu garnituru atletičara čine Adriana Vilagoš, Angelina Topić, Teodora Boberić, Bogdan Vidojković, Ivana Ilić i siguran sam da ova ekipa može da pravi dobre rezultate u budućnosti. Plan nam je da ih osposobimo za 2028. godinu i da se sa Olimpijskih igara iz Los Anđelesa vratimo sa nekoliko medalja. O ovom cilju sada ne moramo da šapućemo, možemo da kažemo da je veoma realan.”
Srbija zaslužuje nacionalni atletski stadion
„Srbija može da izgradi nacionalni atletski stadion i projekat je već pripremljen. Apsolutno sam siguran da Srbija zaslužuje velelepni atletski stadion, pogodan za velika takmičenja poput Evropskog ili Svetskog prvenstva.”
Kada je u Beogradu, vreme voli da provodi u beogradskim parkovima igrajući se sa svojim psom Majlijem, međutim pored Srbije obožava i Južnu Afriku koju naziva svojom drugom kućom.
„U Južnoj Africi sam bio petnaestak puta. Uslovi za treniranje tamo su fenomenalni, dolaze najbolji atletičari sveta i vlada neka lepa, opuštajuća energija. Oduvek sam voleo da idem tamo, ne samo da treniram, već da skupim tu lepu energiju koja mi je kasnije pomagala u postizanju dobrih rezultata u nastavku sezone. Zbog svega toga Južnu Afriku, a najviše Stelenboš smatram svojom drugom kućom i radujem se svakom povratku. “
Vreme u prirodi voli da provodi i pecajući, za šta kaže da trenutno uopšte nema vremena. Nada se ipak, da će doći period u kom će i tom hobiju moći više da se posveti.
Razmišljajući o svojoj karijeri, seti se i po nekog kajanja, međutim proces usavršavanja kroz nju, ipak ističe kao najznačajniji, važniji čak i od po neke zlatne medalje koja mu nedostaje.
„Voleo bih da sam bio svetski šampion svaki put kada sam bio treći, ali mi sa druge strane to nije bilo nužno. Nedavno sam razmišljao o svojoj karijeri i o tome kako je sve prošlo. Najveća vrednost svega toga zapravo jeste proces same pripreme za takmičenja i vijanje tih snova. Proces treninga, priprema i ličnog usavršavanja je ono što mi je najviše prijalo, a svi uspesi i medalje došli su samo kao bonus na to.”
Piše: Katarina Tomković
Foto: ALO
Leave a Reply