Profesor engleskog jezika Borko Petrović iz Paraćina dobitnik je nagrade Global Teacher Award. Kakav je osećaj nositi titulu najboljeg edukatora na svetu, kakvi su utisici iz Indije, i na koji način izgraditi motivaciju kod đaka, možete pročitati u nastavku teksta.
Profesor Petrović prošlog meseca je posetio Indiju, gde je proglašen najboljim edukatorom na svetu, te objašnjava koliki je ponos, ali i odgovornost kada nosite ovakvu titulu.
,,Od mog povratka iz Indije, većinu vremena sam proveo davajući intervjue za medije i nisam još uvek ostao sam, onako kako samo ja umem i znam, u tišini svog kabineta ili svoje sobe, sa sobom i svojim mislima”, priznaje nam on.
On navodi da je za njega osvojeno priznanje izuzetna čast, ali i izvesna odgovornost zbog značaja koju ono predstavlja za njega:
,,Ono što je već danas očito je da, poput Froda, osećam težinu tog prstena oko vrata i postajem svestan činjenice da ću ubuduće biti posmatran i meren na taj novi, rigorozniji način. ”
Ukratko, posle početne euforije na dodeli, bolno sam svestan činjenice da ću morati na svakom koraku to i da opravdam. Možda već u ovom intervjuu.
Nominacija od strane kolega, i to po drugi put!
S obzirom na to da su Borka upravo njegove kolege predložile za osvajanje ove prestižne nagrade, istakao je koliko mu znači ukazano poverenje. Naime, on je 2017. godine stekao slično priznanje, a poseban kuriozitet predstavlja činjenica da su ga i tada za osvajanje takve počasti takođe nominovale kolege profesori.
,,Manje je poznata činjenica da ovo nije prvi put da me kolege biraju za ovu čast. Naime, ja sam 2017. postao nosilac titule „Najedukator Srbije” i delio „taj hleb“ sa ostalim kolegama tog udruženja par godina pre nego što su me predložili za jednu sličnu nagradu na takmičenju u Dubaiju 2020. godine. Naravno, pandemija je bila nepremostiva prepreka, a Dubai i dalje ostaje jedno od mesta koje nisam posetio. Međutim, ostalo je jedno veliko mesto u mom srcu ispunjeno ponosom što su najbolji edukatori koje Srbija ima predložili mene da ih predstavljam. Tada sam po prvi put mislio da sam zaista na vrhu sveta samom njihovom nominacijom. Nešto slično se dogodilo i ove godine kada su me kolege iz Asocijacije ANNEXYU (Asocijacija Najboljih Nastavnika exYU prostora) koja okuplja najbolje nastavnike Balkana i koja me je, kao takvog, prepoznala i nagradila 2019. godine, predložile za ovu svetsku nagradu. Jednom da osetite takav ponos je neizrecivo. Dvaput…”
Takođe, zanimljivo je da za njega posebnu važnost predstavlja ovaj uspeh, s obzirom na postojanje izvesne sujete koja je prisutna u prosveti među kolegama.
Ne bih se usudio da uzalud tražim reči, neću ih naći. U profesiji sa toliko sujete, ovakve priče se svode na mitove i bajke. To je ono što moj uspeh čini neverovatnim i jedinstvenim.
Indijski profesori su stroži.
Borko je imao priliku da poseti i jednu zanimljivu destinaciju, daleku Indiju. Međutim, on je vreme provedeno na putu iskoristio da uporedi naše obrazovne sisteme i tom prilikom nam preneo utiske sa putovanja.
„Nakon dva dana trajanja svetskog foruma, imali smo sedam dana za upoznavanje njihovog školskog sistema u četiri različite indijske države. Preslikani kontrast sa indijskih ulica nas je dočekao i u njihovim školama. Delegacija ANNEXYU je imala prilike da uđe, kako u najskromnije državne, tako i u najbogatije private obrazovne sisteme koji su uključivali sve od vrtića do završnih razreda srednje škole. Videli smo sve – od škola gde đaci jedu rukama sedeći na podu, do internata sa sopstvenim sportskim timovima, golf terenima, konjušnjicama… I u jednim i u drugim je primetna gvozdena disciplina i veliki autoritet nastavnika.”
Profesor je izneo svoj zaključak da uprkos tome što su Indijci obezbeđeni dobrom školskom opremom, ipak daje prednost našem školstvu. Dodao je da ćemo imati priliku da uzvratimo gostoprimstvo kolegama Indijcima.
„Nama se činilo nezaslužen prema onome što smo utim u čionicama zatekli – zastareli, kolonijalni sistem nasleđen od Britanaca, „excathedra” nastava po meri jednog, ne svih, učenika i vrlo malo interakcije i razmene mišljenja. Iz takvog sistema mi danas ne možemo izvući mnogo toga korisnog, osim zadivljujućih resursa i učila kojim raspolažu private škole, a tu je već više reč o materijalnom bogatstvu, ne o obrazovnoj filozofiji. Moj lični utisak je da imamo bolji kadar i da možemo njima mnogo toga da pokažemo, nadam se ubrzo jer je planirana uzvratna poseta kolega iz Indije našem obrazovnom sistemu.“
Kako održati pažnju jednog učenika?
S obzirom da je profesor Petrović proglašen za najboljeg edukatora na svetu, otkrio nam je koji je najbolji način da se dopre do svojih učenika.
„Prolazeći kroz svaku od metoda na predavanjima i mentorskim časovima, shvatio sam veoma brzo da ne postoji savršena metoda niti kombinacija više njih koja garantuje uspeh u svakoj učionici. Toliko truda i znanja da bi na kraju shvatio da si, zapravo, na početku. Taj početak svaki kolega treba da prigrli jer koliko god demotivišuće delovalo isprva, sticanje iskustva i kaljenje u učionici nema alternativu – to je „vatreno krštenje“ koje te ili ojača ili ubije.”
On ističe da autoritet nije jedini način da se ulije znanje, već je razumevanje i poštovanje pravi put do uspešne povezanosti između učenika i profesora:
„Know your audience” je najkraći savet koji mogu da vam dam, i on zaista funkcioniše!
„Najpre ostvarite vezu sa vašim đacima na ljudskom nivou, nivou empatije, gde pokazujete međusobno razumevanje. Iz toga se rađa poštovanje, a iz poštovanja autoritet o kome svi govore. Tako izgrađena tvrđava se teško ruši, a povratne informacije u čitavom tom procesu koje dobijete od đaka pokazuju zdravu komunikaciju u vašem međusobnom odnosu i daju vam dalji podsticaj da nastavite u pravom smeru.”
Nagrada je tek početak
Za kraj, profesor je naveo da uspeh nije završen osvojenom nagradom, već da on tek predstoji, kao i da uvek ima prostora za dalje napredovanje.
U to ime, ovaj odgovor je i izvesna motivacija:
Razumem da ljudi to tako vide, ali ja nisam Novak Đoković, nisam „prešao igricu“. Moje su brige mnogo veće od trenutaka slavlja ovakvim lepim povodom. Ja idem dan po dan, čas po čas, odeljenje po odeljenje– gradim onu tvrđavu o kojoj sam govorio, sa jednim okom uprtim u budućnost. Ne znam šta će nam ona doneti, to me pomalo i plaši, ali znam da moram da budem spreman za nju. I ja i moji đaci!
Piše: Aleksandra Mačkić
FOTO: Privatna arhiva
Leave a Reply