„Ono što studentima fali jeste da znaju istorijat svoje borbe i koliko zapravo studentski glas vredi i koliko je uvek vredeo”, poručeno je sinoć na tribini „1968. – 55 godina posle: Kakva se budućnost sprema”.
Učesnici tribine bili su Dr Sanja Radović, Luka Babić, Jovan Sibinović, Emilija Milenković, a u ulozi moderatora: Dragomir Zupanc i Jelena Petković.
Istoričarka o šezdesetojosmoj kod nas i u svetu Dr Sanja Radović istakla je 1968. godinu kao godinu velikih političkih promena i vrenja, pre svega u SAD-u i zapadnoj Evropi.
„Ekonomska kriza i rat u Vijetnamu proizvode socijalni bunt i antiratni pokret, pre svega među studentima koji su se protivili takvoj politici. Taj snažni antiratni pokret je počeo snažno da se preliva na ostatak sveta i na Evropu. U Francuskoj početkom maja dolazi do blokada fakulteta i univerziteta širom države i do spajanja pobune među studentima, koje se prelivaju i na radnike. Radnici i studenti se spajaju i parališu celu zemlju, toliko da je Šarl de Gol protiv kog su se bunili na momenat napustio Francusku u strahu po svoju bezbednost i vlast. Politička pobuna se proširila i na ostatak Evrope, između ostalog i na Jugoslaviju”, objasnila je ona.
Uzroci za proteste nisu svuda bili isti. U Jugoslaviji je do protesta došlo jer je ulazak na jednu od priredbi bio zabranjen. Pobuna je počela u Studentskom gradu, a nastavila se sukobom sa policijom kod nadvožnjaka na Novom Beogradu, koji je, zbog prekomerne reakcije policije, proizveo domino efekat.
„Problemi koji su postojali su bili izuzetno duboki i, da bi se tako nešto brzo razvilo i pretvorilo u jednu veliku pobunu, potrebno je da imamo ozbiljne socijalne uzroke. Kada su se studenti na Beogradskom univerzitetu pobunili, oni su tražili društvo koje bi bilo solidarnije i jednakije. Borili su se protiv birokratizacije, privilegija koje je imala vladajuća klasa”, dodala je Radović.
Za samo dva dana svi fakulteti Univerziteta u Beogradu su bili blokirani, a studenti ujedinjeni. Brzo su se organizovali, izdavali svoje biltene i bili jasni u svojim zahtevima.
„Geštetner je sprava kojom smo umnožavali materijale koji su posle deljeni kao akcioni programi po fakultetima, fabrikama, tramvajima… Sistem je potpuno zatvorio sve informacije koje su se odnosile na to šta se dešava na fakultetima, u Kapetan-Mišinom zdanju, Studentskom gradu… Morali smo da nađemo način kako da probijemo tu blokadu. Podrazumeva se da nismo imali ništa od aparata koji danas postoje”, objašnjava Dragomir Zupac, učesnik i svedok studentskih protesta 1968. godine.
O tome gde je studentsko organizovanje danas i kakva su očekivanja, Emilija Milenković, studentkinja Fakulteta političkih nauka i članica Saveta za mlade, navodi:
„Nadam se da smo spremni da ispunimo ta velika očekivanja danas i da na njih odgovorimo. Ja sam veoma inspirisana pričom o blokiranju univerziteta, fakulteta, ali ne postoji taj socijalni faktor koji bi nas sve povezao i ujedinio. Ovi protesti danas imaju potencijal da to urade, ali ono što studentima fali jeste da znaju istorijat svoje borbe i koliko zapravo studentski glas vredi i koliko je uvek vredeo”.
Ona takođe dodaje da su studenti koji danas izlaze na ulice osvešćeni i da imaju težak zadatak da motivišu druge koji ne izlaze i ne vide razlog svog izlaska.
„Meni je sada jasno zašto nedeljama unazad slušam gde su studenti, da nema ništa bez studenata, jer od njih sve kreće”, zaključila je Milenkovićeva.
„Zbog društvenih okolnosti, studentski protesti juna 1968. godine danas izgledaju mitologizovano i nedostižno”, smatra Luka Babić, srednjoškolac i osnivač neformalnog pokreta I mi se pitamo.
„Nesvesnost ne samo mladih i studenata, već i celog društva da glas jednog pojedinca znači – to je razlog zašto su sada društvene okolnosti takve i zašto nama ta ’68. i taj 5. oktobar deluju nedostižno i nezamislivo”, ističe Babić.
On dodaje da su društvene mreže danas glavni adut, ali takođe i da je i međuljudski kontakt važan.
„Uz pomoć poverenja smo uspeli da po odeljenjima sa dvoje-troje ljudi razradimo i prenesemo plan, i da na sam dan događaja oni to rašire po celoj školi. Nakon zvona, mi smo uspeli da i učenike i nastavnike izvedemo na protest bez ikakvih posledica.”
Jovan Sibinović, frontmen grupe Šajzerbiterlemon, smatra da su danas u Srbiji i umetnici zatvoreni, a ne samo mediji.
„Kao neko ko se bavi rokenrolom, iz svoje perspektive mogu reći da se umetnici zatvaraju u sebe. Tekstovi govore samo o nekim introspektivnim stvarima i, prosto, i muzička scena se zatvorila u mikrosisteme, a to ne smemo da dozvolimo”, naglašava Sibinović.
Na pitanje gde je nestala svest i potreba da se protestuje od nečeg višeg i od onog što se tiče samo nas samih, Zupac objašnjava:
„Mediji su ti koji prave tu osnovu za globalni nastup i kontraudarac. Mi smo tada imali dva lista koja su bila dva opšta važeća mesta – Borba i Politika, a koji su emitovali stalno sliku o jednom celovitom, složenom sistemu i životu, pozitivno bojeći stvarnost. Tada se pojavio Student, kojem je tiraž naglo porastao na skoro 200.000 primeraka, jer se pojavio list koji razbija sliku, drugačije se piše i vidi stvarnost”.
Razumevanje društvenih događaja je od posebne važnosti, kao i da mladi ljudi budu vidljivi i pokretači društvenih promena.
„Temelj za društvenu promenu jeste da imamo sve više mladih, mislećih ljudi, koji ne moraju nužno da veruju da će svet da bude bolje mesto, već imaju ideju o tome. Imaju ideju o slobodi i šta ona znači, makar na momente”, zaključio je Sibinović.
Pišu: Isidora Nedić & Lazar Smilić
Leave a Reply