Danas (25. novembar) se obeležava Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, a slučajno se poklapa sa svetski poznatim trendom popusta – crnim petkom. Mada nam je u crnom obeležena cela godina sa najmanje 25 femicida.
Ko smo to mi žene?
Mi smo jedna od najugroženijih vrsta 21. veka. Na meti smo istrebljenja.
Mi smo obeležene polom, koji je naš žig.
Naše ubistvo je samo broj koji čini statistiku, kao da iza nas nije ostao niko ko bi pustio suzu za nama jer mi nikome nismo bile važne.
Našu želju da živimo bez straha, našu potrebu za zaštitom tumače kao bespotreban luksuz.
Snalazite se kako znate i umete, možete vi to. Vi ste žene.
Svedoci smo ovakvih, sve češćih naslova u novinama, uz obavezni videozapis da posluži kao još veća senzacija, ne obraćajući pažnju niti jednog momenta na emocije žene.
Naoružajte se strpljenjem, intuicijom, orlovskim vidom, anksioznošću, biber sprejom i ponekim elektrošokerom, snalažljive ste vi.
Sramotno: Čovek bije ženu na sred ulice.
Stvarno sramota, svi znamo da se žena bije samo i isključivo kod kuće bez očevidca.
Mi smo diferencirane na osnovu naših sudbina jer nasilje dožive samo one slabe, u očima drugih jadne, žene. One jake, e to je posebna vrsta. Za jake žene nije rezervisano nasilje, nijedan šamar, ni povišen ton. Jake žene su za velike stvari.
Slabe žene, znate, one su tu samo da ih društvo žali i to čitavih par sati od čitanja vesti, to je njihov limit. Nakon par sati kreće sumnja, preispitivanje, rekonstrukcija događaja kao da su bili jedni od aktera čitave situacije. Onda u njihovom umu žena gubi, za njih, vrlo važan status, status žrtve. Ona postaje osumnjičena jednako kao i izvršilac dela.
Ona postaje glavni krivac. Ne mogu ni da zamisle na koji način je isprovocirala svoju smrt ili lomljenje kostiju i facijalni deformitet. Nema nijednog opravdanja za nju, ali za izvršioca (ne)dela ima.
Mladi, stari, deco, svi vi koji ovo čitate zapamtite dobro. Ubijena žena nije samo žena.
Ona je i ćerka, unuka, sestra, majka, tetka, možda i baka. Ona je nečije srce i sve što ima u svom životu. Nasilje se ne tiče samo nasilnika i žrtve, ono se tiče svih nas.
Razgovarajmo, rušimo stereotipe i uverenja koja više nikome ne služe, barem ne dobro. Svako od nas je deo društva i svaki pojedinac mora da oseća društvenu odgovornost. Ne okrećite glavu u stranu, ne spuštajte pogled u pod, ne stavljajte slušalice u uši da ne vidite i ne čujete problem. Tako on ne nestaje, niti se rešava. Pomozite, razbijte začarani krug tišine, dignite svoj glas.
Piše: Mina Kicara
Foto: Unsplash
Leave a Reply