Veltšmerc – Ljudi jednako nesrećni kao ja

,,Ja sam bila srećna što sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kao i ja.“- Sonja Savić

Pojam veltšmerc koji znači svetska bol uveo je romantičarski književnik Žan Pol u 19. veku. Postao je talas koji je preplavio umetnike, intelektualce toga doba i obeležio čitavu jednu  generaciju romantičara koji maštaju o boljem sutra koje nikada neće doći. Svetska bol odnosi se na njihov osećaj bespomoćnosti, melanholije i tuge prema nepravdi, nejednakosti, zlu i besmislu.

I odlike samog romantizma jesu sentimentalnost, iracionalonost, izražavanje emocija na hiperbolistički način, subjektivni unutrašnji osećaj, sloboda i pobuna. U mnogim delima koja su nastala u ovoj epohi možemo uočiti da uvek postoji glavni junak koji prkosi vremenu i društvu u kojem živi. Tako neshvaćen i neuklopljen nastavlja da korača stazom života predan seti, a u isto vreme i predan svojoj misli o promeni sveta.

Kasnije smo imali prilike osamdesetih godina u našoj zemlji da vidimo povratak talasa svetskog bola. Iako je krenuo od književnika ovog puta se preneo na muzičare i glumce.

Istorija se ponovila sa malom skupinom ljudi koju je spajala istinska ljubav prema umetnosti i obrazovanju, a isto tako i kolektivni oblak tuge koji se nadvio nad njima usled nepravde kako na lokalnom tako i na globalnom nivou, a posebno sociološke prirode. Pokušali su kroz svoj rad taj osećaj i da prikažu, pa je tako nastala pesma Crv od strane neponovljive grupe Ekatarine Velike. Povod za izradu ove pesme bio je događaj koji se odigrao 5. februara 1994. godine kada su granatirane Markale u Sarajevu.

Takođe je EKV ispevao pesmu o veltšmercu pod nazivom Radostan dan, pesma opisuje taj čuveni utopijski dan kome teže koji možete videti u narednim stihovima:

            Kakav radostan dan
            Crnci pevaju aleluja
            Kakav radostan dan
            Ptice pevaju aleluja

Jedna od naših najvećih glumica Sonja Savić je jednom prilikom pričajući o veltšemercu izjavila:

 ,,Neće doći dan kada ćemo svi biti obučeni u belo, neće doći dan kada ćemo palmama mahati jedni drugima i postojaće samo ti trenuci sna rasparčani koje treba umeti završiti i otići na vreme na svoju stranu.”

Nažalost, većina njih je napustila ovaj svet u svojoj nemoći za prilagođavanjem, a isto tako i neshvaćeno od strane društva. Sa sobom su odneli sopstvenu ideju večne slobode, njihovu percepciju realnosti i viđenje apstraktnog utopijskog radosnog dana.

Pripremila: Anđela Stanojević

Kultura