Kao studenti, zbog prevelikih obaveza koje same studije podrazumevaju, mnogi od nas se retko odlučuju da svoje slobodno vreme provedu uz beletristiku, a kada se za to i odlučimo, retko ko bi izabrao dečju knjigu.
Međutim, Maja Cvetković Sotirov dokazuje da štošta možemo naučiti i iz dečje literature. Maja je filolog srpskog jezika, osnivač Umetničkog izdavaštva „Luka Books“, čije se knjige čitaju kako u Srbiji, tako i u inostranstvu (posebno u dijaspori). Imali smo čast da sa njom porazgovaramo o postignućima, povratku u rodni grad, kao i o tome kako da studenti koji su se odlučili za ,,neperspektivno zanimanje”, nađu načina da se ostvare u svojoj rodnoj zemlji.
Da li Vam je radno iskustvo u školama pomoglo da se približite svojim čitaocima?
,,Pomoglo mi je sve što sam radila sa decom: počev od savremenih metoda i novog pristupa u nastavi, pa preko života u inostranstvu. Sve to sam ponela sa sobom – i ovde je u knjigama. Moja želja je bila da kroz književnost, čitaocima približim stvarni svet”, objasnila je.
Maja C. S. čvrsto veruje da su ,,mladi ljudi jedno predivno čudo koje treba saslušati, čuti – da nisam radila sa mnogobrojnom decom, moje knjige ne bi bile danas tako dobro prihvaćene.” Zaista, jedna od Majinih knjiga ,,Dečak i vila” govori deci da ,,svet nije mesto gde živi samo dobro, niti je svet mesto gde živi samo zlo, nego da je svet mesto gde postoji i dobro i zlo, i da su male nijanse između – a naš izbor formira taj svet“. U pomenutoj knjizi, usamljeni dečak sklapa ugovor o odrastanju sa Vilom Beskrilom, koja biva odbačena od sopstvene zajednice, jer je drugačija. Uprkos svemu, njeno interesovanje za nauku joj pomaže da sagradi sopstvenu letelicu, i stvori svoj životni put.
Kako je Vaša ljubav prema pisanju prerasla u Vaše zanimanje?
,,Književnost je nepregledno more gde ima mesta za svakoga, i svako ko uzme nešto da napiše, ostavlja trag – toga sam bila svesna i ranije, a svesna sam i danas. A kako sam se odlučila da to bude moja profesija? Oh, taj put nije bio lak.“
Godine 2017. seli se u Francusku, gradove Klermon-Feran i Troa sa mužem i četvorogodišnjim sinom. Luka je bio veoma radoznao, imao je mnogo pitanja o novoj sredini. „Nisam znala kako da Luki jednostavnije približim muzej, kulturu i istoriju, nego kroz bajku.” Ta bajka danas krasi police brojnih mališana i u našoj zemlji i u dijaspori.
Zašto ste se posle toliko potencijala u inostranstvu vratili u svoj rodni kraj?
„Nigde nije lepše nego u rodnoj zemlji. Ne mogu da kažem da smo (u inostranstvu) građani drugog reda, ali ovde su koreni. Naša zemlja, naše čukunbabe i čukundede (kakvigod oni bili), oni su ti koji su nas stvorili i dali nam ljubav… Volim život koji imam ovde.“
Naša sagovornica je izrazila veliku želju da jezički upozna sve delove Srbije i predstavi te predele kroz svoje priče.
Mnogi ne bi okarakterisali studije književnosti kao ,,perspektivno zanimanje”. Šta biste poručili studentima koji imaju želju da zađu u književne vode, ali se plaše da u tom svetu nema mesta za njih?
Dok nisam dostigla sadašnju tačku, doživela sam mnogo toga… Znala sam kuda idem, ali nisam znala kojim putevima ću proći da bih stigla do cilja. Bez obzira na viziju, dovoljan je snažan vetar i ja sam već morala da prilagodim putanju.“
Studentima poručuje: Morate da znate šta želite, i onda kad krenete, to je već pola uspeha. Da li ćete znati da ste dobar pisac, ako nešto ne napišete – nećete!
Kao poruku za kraj, izdvojili smo jedan njen citat:
,,Padneš, ustaneš. Padneš, ustaneš. Ali nikada, ne zaboravi- da ustaneš.”
Piše: Aleksandra Veljović
FOTO: Privatna arhiva
Leave a Reply