Nauka je za one uporne i hrabre.

Tokom kongresa studenata Biološkog fakulteta „Simplast“ održana je panel diskusija pod nazivom „Nauka u Srbiji kao ekstremni sport“. Učesnici panela su bili dekan Biološkog fakulteta dr Željko Tomanović, naučni saradnik dr Sanja Jeremić i student doktorskih studija Milorad Dragić. Statističari kažu da čak jedna trećina studenata želi da otputuje iz Srbije, ako ne i više (Evropski statistički zavod). Dr. Tomanović ističe da ljudi napuštaju zemlju iz različitih razloga, prvobitno iz nezadovoljstva opštim stanjem u zemlji, zatim i stanjem u nauci. Napredak, rad u dobrom timu i savremeni uslovi za rad mladima su pod presudnog značaja. Samim tim odlaskom mladih naučnika iz zemlje, nauka u Srbiji je ugrožena

Kako ostvariti uspešnu naučnu karijeru u Srbiji? Tu se istakla Sanja Jeremić, koja je predočila studentima da mladi nemaju jasnu sliku mogućnosti koje postoje u Srbiji. Mahom se ispostavlja da posle završenih studija svi smo vezani za laboratoriju. Mladima treba predočiti koje mogućnosti još postoje, ne moraju nužno da ostanu u nauci da bi ostali u struci. Ispostavilo se da studenti master i doktorskih studija često biraju laboratorije gde imaju veće šanse da se zaposle posle završenog rada radi pronalaska sigurnog posla. Siguran posao moždda više neće pstati toliko siguran. U nauci slede velike promene u sistemu finansiranja naučnih projekata, koje stupaju već od januara sledeće godine. Do sada je važilo nepisano pravilo da doktori nauka imaju „siguran posao“, odnosno da će se institucija pobrinuti za njih. Uvođenjem novog plana finansiranja sada će biti primorani da konstantno čitaju, istražuju i konkurišu za različite projekte.

Milorad Dragić, kao predstavnik mladih istraživača, pričao je o svojoj odluci da ostane u Srbiji i šta on misli da treba da se unapredi da bi i drugi hteli. „Mana na fakultetima je svakako manjak prakse.“ Od početka studija uvek postoji veliki broj studenata koji žele da odu iz zemlje, međutim kako se približava taj trenutak sve ih je manje voljno da naprave taj korak. To je više zbog nedostatka posla, zbog nesigurnosti koju osećaju. Većinu ta nesigurnost motiviše da odu, a ne sam istraživački rad. Sistem treba da se menja u tom pravcu da motiviše mladog istraživača da uđe u nauku zato što je stvarno voli, a ne zbog sigurnog posla i plate. Naučnici nemaju finansiranje od strane privrede, već se finansiraju od strane ministarstva i ta finansiranja su jako mizerna.

Danas su sve češći odlasci u inostranstvo radi usavršavanja. Mnogo je praktičniji ovakav prilaz problemu susreta sa novim tehnikama u nauci, za koje instituti u Srbiji još nisu opremljeni. Mi u Srbiji i nismo toliko hendikepirani u tom pogledu, problem je u raštrkanosti institucija, pa moramo na mnogo više vrata da pokucamo da bismo do nečega došli.

„U nauku idu oni izuzetni, najbolji od najboljih, oni su taj pokretač promene.“ – Dr Željko Tomanović. Kod naučnika u Srbiji najbitniji je pozitivni stav. Jako puno ima kamenja spoticanja u nauci generalno, čak i sa svim parama ovog sveta na raspolaganju eksperimenti ne idu baš olako. U Srbiji rad u nauci je otežan još brojnim faktorima. Ima dosta izazova počevši od administrativnih i tehničkih stvari. Ukoliko neko posustaje na tom prvom koraku ovo nije pozicija za njega u Srbiji.

Piše: Antonija Avdalović