,,Nije naš cilj da postanemo kao drugi; potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su.’’ Herman Hese
Život ovog pisca itekako je zanimljiv, uzimajući u obzir njegovo pisanje, ljubavne jade, stavove prema ratu, učenja i razmišljanja.
Rođen je Kalvu 1877. godine. Marija Gundert, njegova majka, imala je teško detinjstvo jer su je roditelji još kao dete ostavili u Evropi da bi nastavili misije po Indiji, koje će kasnije ona i njen suprug služiti u protestantskom misionarskom društvu.
Prve knjige i dodire sa naukom Hese je imao zahvaljujući svom dedi Hermanu Gundertu, doktoru filozofije, koji mu je dozvolio pristup svojoj biblioteci. Od malena, pokazivao je interesovanje za pisanu reč, kojom je pokušavao i da se izbori sa depresijom u kojoj se rano našao. Učen od strane svoje porodice, uvek se suprotstavljao nacionalizmu i taj stav je zadržao do kraja života.
Školovanje mu je u početku išlo zaista dobro, da bi kasnije počeo da pokazuje prve znake buntovništva i beži iz škole, što ga je dovodilo u loše odnose sa roditeljima, pokušaj samoubistva i boravak u jednoj mentalnoj ustanovi u Remstalu.
Celog života želeo je da bude pisac i nikada nije odustajao od svoje želje da to i postane.
Odmah po završetku školovanja počinje da radi u maloj knjižari čime uspeva da se osamostali. Pokušavao je da pronađe sebe u rečima, tragao je za snovima, ispitivao svoju ličnost i osećanja. Prvu pesmu objavio je u jednom književnom časopisu, nakon čega njegova književnost dobija sve veću pažnju. Pohvale je dobijao čak i od Sigmunda Frojda.
Ženio se tri puta, pa je svoj ljubavni život često koristio kao inspiraciju u svojim delima, ili ga je ona navodila na pisanje novih romana, nažalost-uglavnom zbog tuge i bola. Dobrovoljno se prijavio u rat 1914. kako bi pozivao ljude na mir, što je izazvalo podsmeh u narodu, ali ga to nije omelo ili načinilo da svoje mišljenje promeni. Svako
Hermanovo delo, govori o njegovim najdublljim emocijama, događajima kojima je bio okružen, psihoanalizama kojima je bio podvrgnut, stanjima nakon neuspešnih brakova, usamljenosti, apatiji, ali i antiratnom stavu. Sam je govorio da je na njega najviše uticaja imala filozofija sa istoka. U kasnijim godinama posvetio se i slikarstvu, a najviše je negovao akvarel tehniku.
Težak život, u kojem se često nalazio kao neshvaćen, bolešljivog tela, ali nepromenjivih stavova i razmišljanja, uz vanvremensko pisanje koje je i dan danas neprevaziđeno, Hese je uspeo da kao nemački državljanin, odmah po završetku II Svetkog rata, bude dobitnik Nobelove nagrade za književnost (u to vreme je živeo u Švajcarskoj, čije je državljanstvo dobio još 1929. godine) što dodatno govori u talentu, veličini i karakteru Hermana Hesea.
Umro je u 85. godini, u snu.
Godinama kasnije i dalje je jedan od najboljih pisaca svih vremena, iako se ne obrađuje ni u osnovnom ni u srednjem obrazovanju, što je možda veliki propust i gubitak za naše đake. Dela Hermana Hesea bude želju za otkrićem novih delova sveta, ohrabruju težnju za dubljim upoznavanjem sopstvenog uma i tela, pozitivno deluju na čoveka i pozivaju na ljubav, mir i dobrotu.
Najpoznatija dela: ,,Stepski vuk’’, ,,Sidarta’’, ,,Demijan’’, ,,Narcis i Zlatousti’’, ,,Igra staklenih perli’’, ,,Tumaranja’’, ,,Srećan je ko ume da voli’’ i mnoga druga.
Piše: Ivana Ninić
FOTO: Ticino top ten
Leave a Reply