Neprikosnovena zvezda beogradskih saobraćajnica – Jovan Bulj

Kada biste poredili ulice Beograda danas i pre pedesetak godina, učinilo bi vam se kao da posmatrate slike dva različita grada. Tako to uglavnom biva u velikim metropolama – nekada ležerne i mirne atmosfere sećaju se uglavnom starije generacije Beograđana.

Mnogi se takođe sećaju i da su do najprometnijih raskrsnica nekada stizali bez trunke napetosti i zaglušujućeg zvuka sirena. A kada bi ih put naneo ka Zelenom Vencu, Slaviji, Trgu Republike ili Terazijama, imali su zadovoljstvo prisustvovati i nesvakidašnjoj plesnoj tački. Graciozna prilika saobraćajca, od glave do pete obučena u belo, na trenutak bi prekidala monotoniju gradske vožnje, mameći osmehe vozača i slučajnih prolaznika.

Baletan sa gradskih raskrsnica – nadimak je koji je poneo nadaleko čuveni saobraćajac Jovan Bulj. Priča koja je odjeknula ulicama – ovdašnjim, a potom i svetskim – započinje krajem ’60-tih godina, a Jovan se tada još uvek nalazio na poziciji obezbeđenja lica i objekata pri Saveznom sekretarijatu unutrašnjih poslova. Sve dok se u istom Sektretarijatu nisu dosetili da malo „doteraju“ izgled tadašnjih saobraćajaca. Neko je, naime, pomislio da bi bela uniforma bila idealna za osobu koja bi morala biti primećena na prometnim gradskim ulicama. Novo odelo upotpunjavali su beli šlem i bele rukavice i cipele, a ova kombinacija toliko se dopala Jovanu Bulju da je odmah zatražio premeštaj. Za to mu je, doduše, bilo potrebno i malo upornosti i ubeđivanja. Njegovi nadređeni su smatrali da je Jovan previše nizak za saobraćajca; no videvši da ovaj ne namerava odustati, ipak ga odlučuju poslati na ulice glavnog grada. I niko nije slutito da je upravo tada rođena nova jugoslovenska pop zvezda.

Raditi kao milicioner na raskrsnici na prvi pogled baš i nije preterano uzbudljivo. Zakon o bezbednosti saobraćaja propisuje svega 3 različita stava, 3 pokreta rukom i isto toliko pratećih zvižduka, sugeruišući tako učesnicima da uspore, ubrzaju, zaustave ili pak, preusmere svoje kretanje. Dodajte tome šestočasovnu smenu saobraćajnog policajca i shvatićete da je reč o prilično monotonoj aktivnosti – čak i ukoliko sve vreme „sijate“ u ganc novoj, snežnobeloj uniformi.

Ali Jovan Bulj je svoje monotone smene ipak pretvorio u atrakciju. Osim što je bio školovani milicioner, Jovan je oduvek gajio strast prema glumi. A čim bi se našao na ulici – predstava je mogla da počne. Ruku bi podizao kao Kip Slobode koji tog trenutka izranja iz mora. Prolaz ulevo pokazivao je poput džentlmena koji otvara vrata dami. Iz stava u stav prelazio je pokretom perfektno uvežbanog baletana, dok bi širenjem ruku imitirao dirigentski krešendo. Njegovi urođeni graciozni pokreti odmah su osvojili simpatije građana. Vozači su mu uzvraćali osmehom, a pešaci bi zastajali samo da posvedoče nesvakidašnjem nastupu nove prestoničke zvezde. Aplauze je dobijao od svih, a publiku bi potom nagrađivao još bogatijom koreografijom.

Ubrzo se glas o saobraćajcu-baletanu proširio – cela Jugoslavija, a potom i ostatak sveta, čitali su i gledali priloge o Jovanu Bulju. Strana televizija je čak sinhronizovala snimke njegovih pokreta sa Mocartovom muzikom, a talenat ga je odveo i na takmičenje saobraćajaca u Londonu.

Posmatrajući ga na Oksford Stritu, Englezi su Jovana prozvali „najboljim dasom posle Elvisa Prislija“. Njegovi pokreti neobično su nalikovali nastupima kralja rokenrola, a po osvajanju odličnog 3. mesta, Jovan postaje atrakcija i na ulicama Pariza, Milana, Ciriha, Rima i Moskve.

Nesvakidašnja karijera beogradskog saobraćajca trajala je sve do početka ’80-tih godina. Vremenom, Jovanova popularnost počela je da jenjava, da bi ga, nakon prevremenog penzionisanja, sugrađani sretali kao prodavca u „Borbinom“ kiosku, a potom i kao parking kontrolora. Prepoznatljiv osmeh i spontana ljubaznost ostali su Jovanovi zaštitni znaci sve do njegove smrti, februara 2010. godine. Nakon blistave desetogodišnje karijere, Jovan je ostao upamćen po tome što je u svoju monotonu, rutinsku dužnost uneo dašak originalnosti. Naposletku, priča o maštovitom saobraćajcu podseća nas i na to da je uz malo kreativnosti i dobre volje sasvim moguće svoj poziv pretvoriti u igru, i pritom – zašto da ne – još nekome ulepšati dan.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.