Za pesnikinju, zemlju starinsku
Za pesnikinju, zemlju starinsku,
za njene večne rekvizite
i šablone,
za nebesa koja nežnošću kipte,
za patetične sukobe vasione,
za livade nikad idile site,
za liriku mirisa i mesečine,
za prezrene aprilske plaveti,
za oktobarskih šuma buktinje,
za slikovitost njinu prastaru,
za bajku što je piše inje.
Za zemlju,
za melodičnost njene poezije,
za bogatstvo sroka
planinskih njenih odjeka,
za njenih potoka slobodan stih, mladi,
uspavanku što je usred ušća
peva reka,
za zdravice što ih iz kamena
napijaju vodopadi.
Za zemlju,
za slovo ljubve,
poeziju ljubavnu njenu,
za madrigale vodenog cveta,
za svadbenu pesmu belog granja,
za julskog neba zbirke soneta,
za pesnika koji voli i sanja,
za kosa, za slavuja,
za njega, za svakoga
koji je pao nemilosti –
pomilovanja!
Desanka Maksimović
Divna gospođo Maksimović, izvinite.
Izbacili su Vas iz nastavnog programa srednjih škola. Rekoše da se ne uklapate…
Mi smo Vaše pesme govorili na recitatorskim smotrama. Kod nas ste se i te kako uklapali. Kako u naše odrastanje, tako i u obrazovanje.
Sa Vama smo se razumeli.
Razumeli smo ljubav i lepotu života.
Razumeli smo da ne moramo da se ,,uklopimo”.
Danas za Vas ne treba da tražimo pomilovanje.
Vama dugujemo poštovanje.
Istina je…
Ne uklapate se u današnji sistem vrednosti.
I to nije Vaša sramota.
Naša je.
I iako je mnogo nas kazivalo one Vaše čuvene stihove:
‘Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva…’
Za ovu borbu mi ćemo imati i strpljenja i hrabrosti. Nećemo podići belu zastavu i nije nam ni svejedno, a ni ravno do mora.
Vaše poezije i svega što ste učinili za našu kulturu nikada nećemo biti siti. Niti bi ikada trebalo. Izvinite.
Piše: Iva Jevtić
IZVOR: Instagram @damjanovicbrankica
FOTO: svetigora.com
Leave a Reply