Iako smo u svojim glavama već sustigli bicikliste, realnost je bila drugačija. Zaostajali smo za njima skoro 100 kilometara. Sudeći po onome što smo videli, oni su toga jutra ustali ranije od nas i već krenuli put Ulma, pa se ta razlika dodatno povećavala tokom našeg jutarnjeg obedovanja. Ipak, i dalje smo razmišljali kao da smo ih sustigli.
Retki su predeli, koji se u svojoj lepoti i prirodnoj velelopnosti mogu uporediti sa krajolicima retko naseljene južne Bavarske. Nije ni čudo da se germansko pleme, po kome je regija dobila ime, odlučilo nastaniti ovde i da su, uprkos današnjem zagađenju, gledali u ovo svetlo plavičasto nebo načičkano belim oblacima (za šta pretpostavljamo da označava i zastava regije), isto ono u koje smo gledali Danilo i ja četvrtog jutra našeg putovanja.
Veče pre dobili smo poruku od Bogdana iz Štutgarta, koji nam je javio da će biti naš domaćin narednog dana. Kako još uvek nismo sami stupili u kontakt sa dijasporom iz Štutgarta, ovo je bilo veoma srećno iznenađenje za nas i veliko olakšanje. Pretpostavili smo da se Instagram stranici @protestpodrske.stutgart javila prijateljica Danilovog oca, Nada ili Lena iz Dijaspore uz studente. U svakom slučaju, Bogdan nas je već tada puno obradovao.
Gostoprimstvo kod Marinka
Doručak su nam spremile Marinkova žena i ćerka. Uz jutarnje rituale uspeli smo da se malo višeupoznamo sa njima. Za to vreme, njihov maleni kućni pas je spavao na našem šatoru. Nekako je zaključio da je ta nezgrapna skupina metalnih cevi i platna bila udobnija nego njegova korpica sa malim dušekom.
U trenutku pisanja ovog teksta, što je otprilike tri meseca nakon ovog događaja ne mogu se setiti o čemu smo sve pričali. Sećam se da je jedna od tema bila migracija i njihovo školovanje, kao i problemi koje lokalcima izazivaju migranti iz Maroka.
Preko puta stambene zgrade nalazila se škola u koju su išla deca različitih nacionalnosti. Marinko je bio na poslu, ali se vratio do stana da proveri kako smo i kakvi su nam planovi za dalje. Ruke su mu nabrekle od teškog fizičkog rada i samo su dokazivale ono u što smo se već uverili – da je to čovek koji je teškim radom izgradio život za svoju porodicu i sebe negde dalje od rodnog sela.
Nastavak avanture
Ubrzo nakon toga smo krenuli. Anastazija nas je odvezla do grada, koji je izgledao mnogo lepše danju. Ipak, grad nije delovao previše živo, verovatno zato što su svi na poslu. Iako su zgrade bile građene namenski za više hiljada radnika i njihovih porodica, one su i dalje gajile stil klasične bavarske gradnje. Na železničkoj stanici smo se rastali. Ona je sa dve drugarice krenula put Minhena. Mi smo želeli da stopiramo na jednom kružnom toku koji smo videli prethodne večeri. Tada smo shvatili da smo zaboravili da skinemo mape.
Tronštajn
Tronštajn (Traunstein) nije veliko mesto, ali jeste loša početna tačka za stopiranje, pogotovo kada nemate ideju odakle da krenete. Budući da i dalje nismo imali internet, nismo znali gde je najbliži izlaz iz grada. Odlučili smo da pratimo malobrojne automobile na praznim ulicama. Kako je većina išla u jednom smeru, pretpostavili smo da je tu izlaz iz grada. Prešavši most preko male brane koja je blokirala tok neke lokalne omanje reke, videli smo dosta prometniji put. Nije bio dobar za stopiranje, jer nije bilo adekvatnog mesta gde bi vozači mogli da stanu. Međutim, naša vidljivost i semafor pre raskrsnice bili su argumenti koji su nas ubedili da stopiramo ovde.
Putokaz levo je označavao smer ka Salcburgu, a desno smer ka Minhenu i autoputu 8. Na kartonu na kom je već pisalo München, dopisali smo i oznaku za autoput, u nadi da će nas neko barem dotle odbaciti. Tu bi bilo lakše naći nekog ko ide direktno za glavni grad Bavarske.
Iako trenutna situacija nije ulivala mnogo nade, ono što jeste održavalo optimističan duh bili su brojni pozitivni komentarni iskusnih stopera o stopiranju u Nemačkoj. Izgleda da su bili u pravu. I pored loše lokacije, ubrzo nam je stao stariji automobil koji je malo škripio dok je kočio. Nakon čekanja od 43 minuta konačno smo imali našu prvu vožnju tog dana.
Dvanaesta vožnja
Naša dvanaesta vožnja na ovom putovanju, a prva tog dana bio je čovek koga nismo ni stigli da pitamo za ime, jer
je vožnja trajala kratko. On nije govorio engleski, bio je u srednjim četrdesetim godinama i sudeći po radničkom odelu vraćao se s pauze na poslu. Odbacio nas je desetak minuta niz put, do uključenja na autoput. Tokom cele vožnje bio je čvrstog izraza lica, tvrde vilice i pogleda koji nije puno odavao. Pri rastanku je samo mahnuo.
Vreme tog dana bilo je veoma toplo, skoro letnje. To je bilo iznenađujuće za prvu polovinu aprila. Ipak, na mestu na kom smo stajali, obližnje drveće davalo je prijatnu hladovinu koja je pružala dobar zaklon. Malo podalje primetili smo stazu za ljude koji žele da pešače u šumama Bavarske.
Trinaesta vožnja
Našu sledeću vožnju nismo čekali puno, negde oko 12 minuta, što smo dočekali s velikom radošću. Naša trinaesta vožnja bila je žena srednjih godina, kojoj nismo dobro čuli ime zbog tvrdog južnjačkog akcenta. Bilo nas je sramota da pitamo treći put da nam ponovi. Ona je na zadnjem sedištu vozila dve tri lopate i jedan ašov. Rekla je da će nas odbaciti do sledeće pumpe na autoputu. To takođe nismo razumeli zbog akcenta, ali smo posle shvatili da je to htela da nam saopšti. U nastavku razgovora jedine dve reči koje smo razumeli bile su Munhen i Štrasburg, ali smo uz njen veseli smeh i naše stidljivo osmehivanje premostili prepreke koje je jezik postavio.
Ona nas je odbacila na mali put koji je predstavljao uključenje na autoput iz nekog obližnjeg sela. Iza nas nalazio se mali seoski put, ispred nas autoput, a iza autoputa pružao se jedan od najlepših pogleda koje sam video sa nekog autoputa. Beli vrhovi bavarskih Alpa nadvisivali su zeleno bodljikavo rublje koje im je krojilo ogrtač kojim bi sakrili još po neku tajnu staru
hiljadama godinama, tajne koje su naterale ljude da se ovde izgrade veliku državu pre 1500 godina. Okupani suncem oni su stajali ponosito, prkoseći modernizaciji i kilometrima autoputa.
Bilo nam je čudno zašto nas je ostavila tu jer mesto nije bilo najpogodnije za stopiranje, a uz to je sunce postajalo sve jače. Palo nam je na pamet da joj je cilj bio da dođemo do pumpe. Kako se pored autoputa nalazio prostor za pešake u vidu odzvanjajuće metalne konstrukcije, otišao sam da pogledam da li se pumpa nalazi iza ćoška. Onda sam iza sebe začuo Danilov glas kako me doziva.
Četrnaesta vožnja
Kada sam se vratio, video sam da je uprkos neperspektivnom putiću, Danilo uspeo da ustopira našu sledeću vožnju. Četrnaesta vožnja bio je Mihael, koji nas je pokupio posle 18 minuta čekanja. On je bio stariji čovek, godina u kojima bi verovatno mogao da se penzioniše. Na zadnjem sedištu vozio je svog unuka od nekih četiri godine. Automobil je bio po svoj prilici neki nov Audi, sa tehnologijom koju nisam viđao u drugim automobilima. Mihael je veterinar. Bio je pozvan da hitno dođe u selo odakle nas je pokupio jer je morao da proveri zdravlje neke mačke. Kako je rekao, mačka je sada dobro, a on se zaputio nazad na odbojku na pesku sa svojim prijateljima i nekoliko piva. Videlo se da je već bio spreman, jer je bio u laganoj majici na bretele i kratkom šorcu, a vozio je potpuno bos.
Mihael
Mihael je čovek vedrog duha i osmeha koji oslobađa svih stega stidljivosti. Najupečatljivija priča bila je o njegovim stoperskim avanturama iz mladosti. Govorio je kako je to nekada bila učestala stvar, pogotovo pre veće federalizacije Evropske Unije. Stoperi bi stajali u redu, a automobili bi ih kupili kao na pokretnoj traci. Pričao nam je o par avantura, poput konzumiranja psihoaktivnih susptanci sa vozačima i spavanja po šumama. Dok smo prolazili pored najvećeg prirodnog jezera u Bavarskoj, jezera Kimsi, pričao nam je o njegovom istorijatu i legendama. Navodno na jezeru postoje dva ostrva, veće je muško sa zamkom koji je sagradio kralj Ludvig II, dok se na manjem, ženskom, nalazio ženski samostan.
Ono što je najveći utisak kod čoveka kakav je Mihael jeste njegova goruća radost i ljubav prema životu i prema otkrivanju novog i doživljavanja neočekivanog, čak i u poznom dobu. Čovek nikada ne treba da prestane da se oduševljava ljudima i životom.
On je otišao malo dalje od svog planiranog izlaza i ostavio nas na, prema njegovim rečima, najvećoj pumpi u Bavarskoj. Oko nje nije bilo ničega, samo nepregledne gomile borovih šuma, koje su delovale dosta mračno, pa nema ni sumnje otkud onolike legende i pripovedanja. Pumpa je po sebi bila pogodna za stopiranje, ali nešto nam je govorilo da nećemo lako naći
prevoz. Pitanje je bilo sa kog mesta bi bilo najbolje stopirati, pa smo se nakon dosta premeštanja odlučili za jedan veliki kamen odmah pored pumpe, gde su nas videli svi koji su točili gorivo. Ovde smo razvili još jedan kartonski znak na kome je pisalo Augsburg/Ulm i uz znak Minhen, otpočeli signaliziranje vozačima da nas pokupe.
Bogdanova pomoć
Pošto se kamen nalazio u neposrednoj blizini pumpe, prvi put od izlaska iz Marinkovog stana konačno smo imali internet. Iskoristili smo priliku da javimo ljudima da još uvek nismo stigli do Minhena i da možda nećemo uspeti da stignemo do Štutgarta tog dana, kako je bilo planirano. Tada nam se javio i Bogdan da proveri gde smo i kako napredujemo. Rekli smo mu da još nismo ni došli do Minhena, iako je već bilo oko 15 časova.
Bogdan je tada ponudio da krene automobilom iz Štutgarta ka Minhenu da nas pokupi, a ako ne uspemo da uhvatimo neku vožnju do tamo, da će čak kontaktirati prijatelje koji bi mogli da nas odbace. Mi smo mu predočili da bi se to pomalo kosilo sa prirodom našeg putovanja, ali on je ljubazno insistirao da bilo dobro da nas doveze u Štutgart u dogledno vreme kako bismo se odmorili, a i upoznali sa domaćinima. Ovakvu ljubaznost nismo mogli da odbijemo.Pošto nismo znali gde ćemo se zateći na kraju dana, jer smo kasnili sa polaskom, radosno smo prihvatili njegov predlog. Bogdan je ubrzo krenuo kolima u pravcu Minhena.
Petnaesta vožnja
Nakon 49 minuta provedenih na ovoj pumpi, uspeli smo da uhvatimo našu petnaestu vožnju, mada je možda bolje reći da je ona uhvatila nas. Niska žena u kasnim tridesetim duge plave kose i širokim ramom naočara prišla nam je sa leđa i upitala nas da li idemo ka Minhenu. Kada smo potvrdili ona se ponudila da nas poveze u njenom džipu do Minhena. Nakon što smo se ushićeno zahvalili, odvela nas je do vozila i podigla dva zadnja sedišta kako bismo seli. Džip je imao bečke registracije. Zvala se Marija.
Ona je bila veoma zainteresovana za naše stopiranje i kazala nam je da uvek voli da pokupi stopere i da, iako je žena, nema strah da pusti nepoznate muškarce u kola. Naročito je zanimalo naše iskustvo iz Austrije i bilo joj je drago da čuje da smo imali lepa iskustva prethodnog dana. Isto tako bila je pogođena i podatkom da stoperi najčešće ne drže Austriju u najlepšem sećanju. Nije bila sigurna oko isključenja kojim bi došla do željene adrese na južnom delu grada, pa nam je dala svoj telefon kako bismo je usmeravali na prava skretanja. Mi smo se tom zadatku posvetili sa takvom koncentracijom, za koju se nadamo da će nam se vratiti kada treba sledeći put da spremamo neki ispit.
Sendling
Marija nas je odvezla do dela Minehna koji se zove Sendling. Prema oflajn mapi koju smo gledali, on je bio poprilično daleko od centra grada, a još dalje od naše planirane tačke za stopiranje iz Minhena – KFC-a na zapadu grada. Prvo što je trebalo da uradimo jeste da pronađemo kafić sa dostupnim internetom. Krenuli smo u nasumično odabranom smeru, naleteli na slepu ulicu, prošli kroz neki parkić u kome su multikulturalna deca čekala red za ljuljašku, a onda naleteli na stanicu lokalnog voza (S-Bahn) koja nam nije puno pomogla, a ljudi na njoj još manje.
Potraga za internetom
Kako smo nastavili dalje, prošli smo pored jednog zatvorenog bara, otvorenog ali na oko skupocenog restorana, muslimanske molidbenice iz koje su dolazili zvuci Asr molitve, grčkog giros restorana ispred kog je stajao zdepasti debeli čovek širokih punih obrva, katoličke crkve, velikog zelenog parka i konačno naleteli na nešto što je izgledalo kao za nas pristupačno mesto gde bismo mogli da uhvatimo internet.
Ispred kafića „Isarflimmern Bei Bella“ sedeli su za odvojenim stolovima tri starija čoveka i jedan u ranim tridesetim. Kako smo prilazili kafiću video sam da mlađi čovek ima majicu Hajduka iz Splita. Govorili su našim jezikom. Kada smo prišli upitali smo: „Pa vi ste naši“. „Nego šta smo“, odgovorio je bosanskim akcentom jedan od starijih ljudi. Potvrdili su nam da kafić ima WiFi. Kratko su nas propitali o našim kartonima i šatoru. Kada smo ukratko rekli šta radimo, istakli su da su bili juče na dočeku biciklista i da je bilo velelepno.
U međvremenu dok čekamo Bogdana..
Iznutra je kafić bio uređen u stilu balkanske kafane, a u uglu prostorije stajale su dve slot mašine koje su svojim animacijama i zvukovima potencijalnog džekpota privlačile goste kafane, najviše jednog od trojice starijih ljudi ispred, koji se periodično vraćao kako bi lupio taster na mašini par puta i onda se bez reakcije vratio napolje da nastavi razgovor sa ljudima. Pivo je bilo iznenađujuće jeftino i uz prvo hladno piće tog dana, javili smo ljudima da smo stigli do
Minhena.
Inicijalni dogovor sa Bogdanom je bio da ga sačekamo kod pomenutog KFC-a na zapadu grada, ali smo onda shvatili da njemu treba manje vremena da stigne direktno do nas nego nama do te tačke. Kako se ne bi jurili po gradu, dogovrili smo se da dođe po nas u ovu kafanu. Uz malo griže savesti jer kršimo pravila putovanja (što nije prvi put, s obzirom na to da nas je Marinko vozio), bili smo ipak srećni i zadovoljni znajući da ćemo po prvi put na ovom putovanju stići u dnevno vreme u ciljani grad. Kada je Bogdan bio blizu, konobarica nam je saopštila da su ljudi ispred kafane platili naš račun.
Šesnaesta vožnja
Sendling ne deluje kao impresivno naselje, ali ono što ga ističe jeste tišina i mir, kao i dosta parkova. Čak nije bilo ni ljudi na ulicama, što je nekako činilo da Danilo i ja odskačemo još više od prostornog uređenja ovog dela grada. Ispred jednog takvog parka, u plavom automobilu, čekala nas je naša šesnaesta vožnja.
Bogdan nas je dočekao toplim osmehom. Pomogao nam je da brzo ubacimo stvari u gepek. Nije puno vremena prošlo do našeg izlaska iz Minhena. Od trenutka kada smo seli u kola do trenutka kada smo iz njih izašli u Štutgartu, razgovor nije prestajao. Pričali smo o našoj avanturi i sve mu što nas je zadesilo, te kako će ovo biti prvi put da negde ne stižemo u sred noći. Pričali smo o studentskom pokretu i o svemu dobrom što je on doneo i postigao.
Bogdan nam je ispričao o povezanosti i umrežavanju dijaspore i načinu na koji su se organizovali kako bi pružili podršku
zahtevima. Pričali smo o Nemačkoj i životu ovde, koliko je važno i izazovno uklopiti se u ovakvu društvenu atmosferu u odnosu na naš mentalitet i koliki značaj ima kada te Nemac nazove prijateljem. Razgovarali smo o Štutgartu, njegovim lepim stranama i onome što on ima da pruži, i o mnogim ružnim, koje su bile malo brojnije. Jedva smo čekali da vidimo vinograde u sred grada kada ih je Bogdan najavio.
Bogdan
Dok smo prolazili pored Ulma pričao nam je o lepotama tog grada. Na umu mi je bio doček biciklista večeras u tom gradiću. Komentarisao je kako će biciklisti verovatno imati malo muke sutra, jer će prolaziti početkom planine Švarcvald i sličnim brdovitijim predelima. O svemu o čemu smo pričali Bogdan je pokazao izuzetnu veštinu slušanja (koju mnogi ne poseduju), a potom i razumevanja i veoma inteligentnog zaključivanja.
Bogdan je poreklom iz Vršca, živeo je u Beogradu, a u Nemačku se doselio 2019. godine. Završio je Mašinski fakultet i kako je rekao, novac nije bio razlog doseljenja u Nemačku. Društvena atmosfera u Srbiji, kao i pritisci svakodnevnog života bili su deo odluke da svoj život nastavi u Nemačkoj. Imao je još uvek nekih problema sa papirima, ali delovalo je da će se to rešiti uskoro. Delovalo je da su životna iskustva izgradila Bogdana u čoveka koji ozbiljno pristupa problemima i analizama situacija, ali ispod te ozbiljnosti izlazi neverovatna dobrota, ljubaznost i nežnost. Ovo se upotpunjuje vedrim osmehom i iskrenim smehom koji je postajao učestaliji kako je put odmicao.
ŠTUTGART
Kad smo ulazili u Štutgart, očekivao sam, iz Bogdanovih priča, ružniji grad. Ipak, u ranom smiraju dana, okolne stambene zgrade i ulice nisu odavale takav utisak. Ono što nije bilo estetski najprivlačnije bile su industrijske i poslovne zgrade.
Štutgart je grad u kojem se nalaze sedišta kompanija poput Mercedes-Benca i Poršea, ali i sve značajnije IT industrije, zbog čega predstavlja jedan od poslovnih centara Nemačke. Uz to, reč je i o glavnom gradu Baden-Virtemberga, sledeće nemačke savezne države u kojoj smo se zatekli.
Gostoprimstvo kod Bogdana
Bogdan nas je odveo do stana koji me je iznenadio pri prvom utisku. Nisam navikao na stanove na sprat. Stvari smo ostavili u sobi koja inače služi za posao, a pored dva kompjutera nalazio se namešten krevet za mene i Danila. Kada smo sišli dole sačekao nas je Bogdanov partner Dimitrije i njihov pas Loko. Činilo se da nas četvorica možemo pričati do sutra bez prestanka. Ovom razgovoru je takođe često želeo i da se pridruži Loko koji je povremeno dolazio i tražio od Danila i mene da ga mazimo.
Dimitrije je jedan od ljudi koji kada pričaju komanduju pažnjom svakog slušaoca. Velikodušna priroda i dobroćudan stav prema životu provlačili su se kroz svaku rečenicu. Ispričao nam je kako je došlo do toga da nas on i Bogdan ugoste. Kada su u grupi dijaspore iz Štutgarta javili da dva momka iz Kruševca stopiraju do Strazbura, odmah su odlučili da nas ugoste. Na ovu odluku su delom uticale dve činjenice: Bogdan je vojsku služio u Kruševcu, a Dimitrije je imao prijatelje iz obližnjeg sela. U duhu Kruševca popili smo jedan vinjak, a oni su probali i našu rakiju koju smo nosili još od Novog Sada.
Ozbiljne teme i dobro vino
Razgovor je bio prekidan Danilovim i mojim odlascima na tuširanje, pošto nakon dana stojanja na suncu nismo izgledali niti mirisali najprijatnije. Njih dvojica su nam nakon toga u mašinama oprali i osušili odeću.
Nakon večere gledali smo uživo prenos dočeka biciklista iz Ulma. Uz bocu nemačkog vina koju smo ispijali Dimitrije, Danilo i ja, bili smo zapanjeni dočekom koji je bio priređen čak i u tako manjem gradiću kao što je Ulm. Dimitrije nam je objašnjavao kako gradonačelnik Ulma govori tvrđim južnjačkim narodnim akcentom, sa tvrdim R. Bogdan je objasnio distinkciju između Ulma i Novog Ulma. U dobroj atmosferi veče se nastavilo, čak i kroz ozbiljne teme, poput razloga
odlaska iz Srbije i života tamo i ovde, kao i o statusu LGBTQ+ zajednice nekada i danas i nekim od njenih istaknutijih ličnosti koji su otišli stranputicom. Pričali smo o Loku, kako ima 13 godina i već je u dobroj starosti, ali ga i dalje održavaju aktivnim iako se kreće sporije. I pored te starosti Loko je i dalje dobar i umiljat pas i njegovo ponašanje i držanje je pokazatelj ljubavi koja mu je pružena.
Pripreme za doček biciklista u Štutgartu
Umor i vino su nas brzo stigli, a njih dvojica su imali dosta posla oko pripreme sutrašnjeg dočeka biciklista u Štutgart, pa smo odlučili da pođemo na spavanje. Pred spavanje je Danilo prokomentarisao koliko su nas dobri ljudi ugostili i koliko smo imali sreće zbog Dimitrija i Bogdana, sa čime sam se i ja bio saglasan.
Pre nego što smo otišli u krevet, ispričali su nam kakav se doček sprema biciklistima, kako su uspeli da ubede jednog čoveka da im oslobodi prostor u kome će biti pripremljena improvizovana spavaonica za sutra i kako će dosta ljudi biti pristuno na trgu. Pozvali su nas da ostanemo na dočeku, ali mi smo želeli da već sutra pokušamo da stignemo do Strazbura. Nismo ni slutili kako smo se prevarili.
Piše: Stefan Šajkarević Šeki
FOTO: Stefan Šajkarević Šeki
1. DEO – Autostopom do Strazbura: Izvesnost je ubica avanture, a komfor je smrt za nova iskustva
2. DEO – Autostopom do Strazbura: Povoljni i nepovoljni vetrovi, stvorene i izgubljene uspomene
3. DEO – Autostopom do Strazbura: Najveći izazov i neočekivani susreti
Leave a Reply