,,Iza Ultravioletne ne krije se ništa posebno, samo jedna buntovna devojka koja je svoje emocije videla kao toksičan odnos onoga ko se gleda sa drugom osobom u ogledalu”, za “Student” navodi Teodora Vuković, pisac i autor knjige ,,Ultravioletna’’.
Svoje misli prvo si podelila sa svojim pratiocima na instagram profilu ,,Ultravioletna”. Kakvo značenje se krije iza tog imena i ko je zapravo Ultravioletna?
– Ultravioletna je pseudonim pod kojim sam sve započela i koji mi je u mnogo čemu promenio život. Ona osoba koja sam bila tada kada sam odlučila da budem Ultravioletna i ona koja sam sada su dve različite osobe. Ali, i pored toga, ništa ne bih menjala jer je to deo mene.
Put do prve knjige uglavnom je trnovit. Kako si se odlučila za taj korak i čija podrška i saveti su ti najviše značili?
– Još od osnovne škole postojala je negde u meni ta želja za knjigom, ali to je više bilo samo sanjarenje. Spontano se sve odvijalo. Da nije bilo Tamare Kučan, pisca i direktora izdavačke kuće ,,Urban Art”, ne bi bilo ni mene. Ona me je pronašla i od mene stvorila kompletnog pisca. Da nije bilo njene podrške, pomoći, samog predloga da izdam knjigu, nikad ne bih bila ovde gde jesam. Ona je zaslužna za veliki deo mog uspeha.
S obzirom na to da na svom profilu izbacuješ citate, poeziju i prozu koja je uglavnom ljubavne tematike, šta pored toga možemo očekivati u knjizi?
– Ponekad se izgubim u svemu što radim i samo pišem, pa ni sama ne znam kojim temama se sve bavim. Odaću tajnu pre nego što knjiga izađe – biće dosta priča o ljubavi prema sebi. Mislim da je to ono što danas ljudima mnogo fali, pogotovo ženama.
Pored pisanja kome si se maksimalno posvetila, ti si i student novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu. Kako si se odlučila za taj fakultet?
– Do treće godine srednje škole nisam znala šta želim. Tada sam preispitivala sebe, shvatila da je novinarstvo najbliže onome čime se ja bavim trenutno i da želim da budem novinar. Uglavnom, ljubav prema pisanju navela me je na taj put. Nisam se pokajala, za sada mi baš dobro ide.
Moderna pisana reč postaje sve popularnija među mladima, šta bi poručila onima koji se usude da zakorače u svet pisanja i umetnosti?
– Bila sam prva godina srednje škole kada sam odlučila aktivno da pišem. Da sam tada znala stvari koje sada znam, sve bi bilo mnogo lakše. U pisanju nema sramote. Nema straha i nema ,,glupo mi je’’ osećanja. Ako voliš da pišeš, nema mesta za strah. Kao što znamo – rizik stvara kapital. Bogatiji ste ako rizikujete. Samo što je sa pisanjem to malo drugačije. Bogatiji ste duhovno, što je mnogo važnije od materijalnog. Budite originalni, ne plašite se i pišite! Svetu je potrebno mnogo poezije.
Piše: Đurađ Jovanić
Leave a Reply