Magazin Student

Magazin Student, najstarije studentsko glasilo na Balkanu

Ko je Toša iz Tošinog bunara?

Kada od Paviljona i novobeogradskih blokova pođete put Bežanijske kose, postoji jedna „granica“ koju na tom putu morate preći. Ta granica odvajkada nosi naziv Tošin bunar, a radi se, zapravo, o najdužoj ulici u Zemunu.

 

 

Malo ko će se danas zapitati odakle ovoj ulici tako neobičan naziv. Oni koji to učine, po logici će zaključiti da ovde sigurno mora postojati nekakav bunar koji pripada izvesnom Toši. A ukoliko krenu u dalju potragu – bilo za bunarom ili za Tošom – izvesno je jedino da će ostati poprilično razočarani.

Od bunara na ovom mestu ni traga; jedino bi mogli nabasati na žitelja ovog dela grada koga, eto, pukim slučajem zovu Toša. Sve u svemu, istinu o pravom Toši i njegovom bunaru imali bi saznati tek nakon šetnje kroz istoriju Beograda, i to šetnje duge gotovo 2 i po stoleća. Pitanje je, doduše, i da li će ova misterija ikada biti odgonetnuta, budući da joj neobični detalji daju primesu legende i mita.

Tako i priča o Tošinom bunaru ostavlja prostora različitim interpretacijama. Ono što se sa sigurnošću zna jeste da je pomenuta ulica do druge polovine 18. veka nosila naziv Put za Bežaniju. Bežanijska kosa tada je bila „selo“ do koga je vodio takozvani Bežanijski put, a tim putem su, bežeći od turskog zuluma, na teritoriju Zemuna pristigli brojni pripadnici grčkog naroda.

Među njima se zadesio i imućni trgovac sa severa Grčke. Zahvaljujuči bogatstvu koje je posedovao, nije trebalo mnogo da bi Teodoros Apostolos postao ugledna i cenjena ličnost. Kako su Grci u to vreme bili manjinsko stanovništvo, oni su se srodili sa Srbima kako ulaskom u brakove, tako i uzimanjem srpskih imena. Isto je učinio i junak naše priče, preuzevši tada ime Toša Apostolović.

Pojedini hroničari, pak, tvrde da je Apostolović zapravo bio poreklom iz Južne Srbije, ali taj podatak je i danas pod znakom pitanja. Kako god bilo, Toša je zahvaljujući svom trgovačkom umeću i sapundžijskom zanatu zaradio veliko bogatstvo, postavši ubrzo velikim dobrotvorom, ali i – prema pojedinim zapisima – predsednikom Zemunske crkvene opštine.

Tako beše sve dok ga u starosti nisu zadesile muke sa zdravljem. Naime, usled sve većih problema sa vidom, Apostolović je jedva razaznavao srebrne novčiće od zlatnih. Očna bolest pretila je da izazove potpuno slepilo, a to je bila sudbina koju vremešni trgovac nije želeo da prihvati.

Dok je tragao za načinom kako da ublaži svoje stanje, Toša je usnio neobičan san. Glas mu je u snu tada otkrio da pod njegovim vinogradima na Bežanijskoj kosi teče lekovita voda. Sve što je Toša morao da uradi bilo je da sa uzbrdice otkotrlja jedno veliko bure ka dolini, a potom iskopa bunar tačno na mestu gde se ono zaustavi.

U svom proročkom snoviđenju, Toša je saznao i da će mu umivanje vodom iz bunara pomoći da popravi vid. Nemajući kud, odlučio je da posluša poruku iz sna. Ostatak priče je, naravno, istorija: pošto se otkotrljano bure zaustavilo na mestu današnjeg Studentskog grada, na istom mestu je nikao i bunar sa đermom.

Uskoro je ovo mesto postalo i omiljeno izletište Zemunaca, i na njemu se iz godine u godinu dočekivao prvomajski uranak. Čitavo područje je, još za Tošina života, ponelo i danas dobro poznato ime. Legenda kaže da je voda iz bunara zaista bila lekovita, te da je Apostolović naposletku izlečio svoj vid. Neposredno pred svoju smrt 1810. godine, on je zaveštao crkvi zemljište sa vinogradima i bunarom, ali bunar, nažalost, nije „preživeo“ Drugi svetski rat.

Kako je na tom mestu bila planirana gradnja Studentskog grada, bunar je nedugo nakon završetka rata zatrpan. Masovnije naseljavanje ovog dela grada dogodilo se tek između dva rata, a Tošin bunar je danas, osim po neobičnoj legendi, poznat i po malim zanatskim radnjama u vlasništvu lokalnih trgovaca.

 

Padaju cene

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.