Svoj autorski projekat „Ide gas” Luka Grbić premijerno je izveo u Ljubljani, gradu u kom je završio master studije režije. Beogradska publika imala je prilike da pogleda predstavu početkom decembra, u alternativnim prostorima „Kvaka 22” i „Nova Iskra Dorćol”. Besplatne ulaznice rezervisane su brzinom svetlosti, a predstava se igrala i u Novom Sadu. O ličnim temama koje otvara na sceni, životu van Srbije i cenzuri u domaćoj kulturi razgovarali smo sa Lukom za otvorenim stolom nakon predstave.
Šta si želeo da publika oseti tokom predstave, da li si nešto hteo da poručiš?
Hteo sam da demaskiram neke mehanizme – i svoje i društvene. Ali nisam hteo da poručim ništa. Nisam hteo da dam nikakav recept. Želeo sam da pustim jedno moje iskustvo da komunicira sa ljudima, a ne da im nametnem kako treba da ga čitaju.
Hteo sam da se zapitaju nad stvarima kao što su: ambicioznost, „spašavanje sveta”, umetnost, produkcija umetnosti, šoubiznis, zatim „ide gas-om”, serijama. Da se zapitaju nad likovima koje na Instagramu prate, koje vole i za koje misle da žive divne živote. Hteo sam samo malo da te stvari stavim ispred, da ih obasjam novom svetlošću, pogledam iz drugog ugla.
Trudio sam se da ne budem eksplicitan i da ne objašnjavam, osim kad sam baš morao.
Da li si imao inspiraciju u nekoj osobi ili projektu?
Kroz rad je dosta uticala na mene predstava koju sam pogledao na Bitefu, Jasne Žmak, koja ima skroz sličan format. Planirao sam ovakav neki projekat, ali nisam bio siguran da li je to dovoljno. Studiram režiju. Možda bi trebalo da smislim nešto novo? Onda sam video tu predstavu na Bitefu i bila mi je divna. Dala mi je vetar u leđa da kažem: „Divno je da čovek izađe i deli svoju intimu.”
Posle, kroz rad, sam se susretao sa raznim autorima, posebno romanopiscima. To je, sad, neki trend u svetu koji je meni divan, da se piše autofikcija: Édouard Louis, Uelbek, Knausgård…
Oni pišu o svom životu, ali ne pišu o sebi. Ja se identifikujem s glavnim likom. Iako nisam homoseksualac iz francuskog sela! Ne gledam na to kao na priču o homoseksualcu iz francuskog sela i „To se mene ne tiče”. Ne, nego on piše o agresiji patrijarhata i društva na jednog pojedinca. Ja to isto shvatam, u bloku na Novom Beogradu, kao i on u Francuskoj.
Voleo bih da ljudi shvate nakon ove predstave da ovo nije priča o meni. Sebe koristim samo kao objekat preko koga ću da pričam zato što sebe najbolje vidim i poznajem. Ali ovo nije priča o meni. Za mene je ovo priča o odrastanju, rušenju nekih „Sneška Belića”, o nekim ambicijama.
Misliš li da je nužno da čovek sagleda samog sebe sa svim svojim manama i vrlinama da bi prihvatio sebe?
Ja sam ovde stavio stvari koje sam prihvatio kod sebe. Ima još stvari koje nisam prihvatio kod sebe. Tako da ovo nisu moje mane. Iako ih ja predstavljam kao mane, ovo su stvari koje sam ja integrisao u svoje biće i prihvatio. Postoji još mnogo stvari koje me nerviraju i koje ja ne prihvatam da su moje i radim na tome da se nekako prihvatim i zavolim u celosti. Mislim da mi je to svakako sledeći zadatak.
Nikada se nisam pokajao što sam otkrio bilo koju manu i što sam je podelio sa ljudima, ali mi to i dalje ne pomaže da sve izgovorim i da sve podelim. I dalje za svaku novu moram nekako isti put da pređem.
S druge strane sam ukapirao da ja sebe cenim samo kroz postizanje. Kada nešto postignem, kad uspem nešto da uradim, kada radim, sam vredan. Ako ne radim, onda nisam dovoljno vredan.
Baš sad prolazim kroz to. Dok sam u Ljubljani i kad sam sve prestao da radim, prolazim kroz to da shvatim da mogu da sedim sam sa sobom. Mogu da ne postignem ništa, da me niko ne potvrdi i da opet i u tome volim sebe.
Da li je beg u Sloveniju rešenje?
Ne, definitivno. Tamo jeste sve mnogo sređenije. Svi mehanizmi postoje pa i korupcija. Samo je na drugi način upakovano.
Kvalitet koji postoji tamo, a ovde ne jeste da ljudi koji profitiraju od pogrešnog sistema nisu u tolikoj razlici u odnosu na ljude koji su iskorišćeni od sistema. Tamo iskorišćena klasa živi bolje nego naša iskorišćena klasa. To je i dalje iskorišćena klasa, ali su se izborili za veća osnovna prava.
Mene trenutno više uzbuđuje da se borim da budemo, nego da živim negde gde je već sređeno. Ali meni je trebalo da se sklonim iz slike u kojoj sam da bih mogao bolje da je sagledam. Trebalo je da se odvežem od nekih strahova, da smem da prestanem da snimam, da smem da govorim „ne”, da smem da ne radim neke stvari, da nije strašno da izgubim te projekte i da nije najvažnije da se razvijam kao glumac.
Jesi li zato i „Pupina” odbio?
Da, zato što bi mi bilo nekorektno da snimam seriju na RTS-u u trenutku dok stojim ispred RTS-a i borim se protiv nečega.
Da li je u predstavi sve vezano za lične kontakte?
Postoje i stvari vezane za lične kontakte, stvari politički ubacivane, postoje stvari ideološki podobne. Eduard Louis je sada popularni francuski pisac zato što je to trenutno bitna ideologija o kojoj treba da se priča: prava homoseksualaca i agresija patrijarhata. Sada, kada je to bitno, to pronalazi svoj put. To su sve neke poluge i sistemi kroz koje moć funkcioniše.
Cenzura je sveprisutna i čak ne samo na Bitefu gde se skroz eksplicitno nešto cenzuriše. U Nemačkoj, na primer, autor ne može da postavi predstavu protiv Izraela, o genocidu u Gazi, u „Maksim Gorki” pozorištu, zato što neće dobiti sredstva za predstavu. Zvanično ga niko ne cenzuriše, ali cenzura postoji svugde, samo je negde malo bolje upakovana. Naša cenzura je čak bolja jer je eksplicitna. Mi znamo da živimo u cenzuri. Ljudi u Iranu znaju da će doći cenzurna komisija i zabraniti predstavu i oni mogu da se bore protiv toga.
Zato su mi i ovi protesti bili važni, zato što stvari koje ne vidimo možda svi ili neke koje dobro znamo izađu napolje i onda mi moramo s tim da reagujemo.
Kome je predstava namenjena?
Najveća želja bi mi bila da idemo i van Beograda. Idemo u Novi Sad, ali bih voleo recimo u Novi Pazar sledeće. Ako se dogovorimo, voleo bih da prođem sve gradove. Zato se i trudimo da bude besplatno.
Pozorište ne treba da bude elitistička stvar ljudi koji redovno idu. Ne treba da svi mislimo isto i da mi svi tapšu jer misle isto što i ja. Probao bih da nađem neke ljude koji će da se „sukobe”. Voleo bih da dobijem i drugačiju publiku. Publika sa Instagrama je jedna vrsta publike. Drago mi je da su oni tu, jer se nekako demaskira to šta oni misle o meni ili o tom svetu.
Da li možda imaš neku poruku mladim glumcima, koji pokušavaju da se probiju kroz sistem i zadrže svoju slobodu?
Ne, mislim da treba samo da dele stvari s ljudima oko sebe. Meni je žao što sam neke stvari prolazio sam i što nisam delio s drugima. Mislim da moraju sve da prođu. Ja sam mislio sa ovom predstavom, prvo naivno, da ću moći njima da injektiram moje iskustvo i da oni ne moraju onda to da prolaze. Ali mislim da svako mora da prođe svoj put, na ovaj ili onaj način.
Ono što bih praktično savetovao jeste da pozorište ili gluma nije samo čekanje da ih neko pozove, da im da posao, nego i mogućnost da budu autori. Mogu da stvaraju na bilo koji način, na bilo kom kanalu, neke stvari do kojih je njima stalo. Mislim, ne mogu ni da im savetujem ništa kad sam i ja još potpuno izgubljen na tom putu. Sad opipavam s ovim projektom i s ovim što radim kako je to kada probam nešto drugačije. Još tražim.
Piše: Katarina Stanić
Foto: Luka Grbić
Leave a Reply