Da devojka može biti uspešna studentkinja i uz to upravljati traktorom i plugovima, i ne samo to, nego i biti najbolja oračica u našoj državi koju će predstavljati na Svetskom kupu u oranju u Letoniji, dokazala je mlada Marija Seočanac iz Novog Sela kod Vrnjačke Banje. O svojoj prvoj brazdi, utiscima nakon plasmana kao i daljim planovima, pročitajte u nastavku teksta.
Marija, kada i kako je “pala” tvoja prva brazda, sećaš li se?
Prva brazda je “pala” na našim njivama zajedno sa mojim dedom Vojislavom koji me je i svemu naučio. Bila sam mala, imala sam možda nekih 12 godina. Posao kao i svaki drugi, u želji da omognem njima kući.
Donekle je i uobičajno da u našim krajevima žene upravljaju poljoprivrednim mašinama, ali se mnogi i začude kada vide devojku u traktorskoj kabini. Zašto baš plugovi i traktor?
Traktori i plug su došli do izražaja zbog takmičenja koje postoji u mom Novom Selu kod Vrnjačke Banje – „Prva Brazda” . Da nije postojalo to takmičenje, meni verovatno, a ni dedi ne bi palo na pamet da se takmičimo u ovoj disciplini. Ovaj Posao sam radila i pre pojavljivanja takmičenja sa ciljem da pomognem porodici, a pre svega babi i dedi jer su oni bili najviše zaduženi za poljoprivredu u našoj porodici. Znam da nije tipično ženski, ali šta ja tu mogu, ja volim da vozim traktor, ali i sve priključne mašine koje idu sa njim. Mislim da treba pomoći svojoj pordici u svim poslovima, pa čak i ako nisu tipično ženski, ali sama volja i trud se na kraju isplate i urode plodom.
Ne kažem da smo svi stvoreni za to da vozimo traktor ili sakupljamo seno, ali nekada je i onaj ručak koji neko ostane da skuva kući dok ostali rade jako dragocen.
Odnela si pobedu na takmičenju u Srbobranu i pored toga što je bila jaka (muška) konkurencija. Kakav je osećaj?
Osećaj je neverovartan, nisam se nadala ovoj pobedi, ali ću je pamtiti zasigurno celog života jer je ona velika prekretnica u mom životu. Konkurencija je bila i više nego jaka, i stvarno svi takmičari zaslužuju veliko poštovanje.
U oktobru putuješ za Letoniju, gde ćeš našu državu predstavljati na Svetskom kupu u oranju. Ima li treme i postoje li neke pripreme za takmičenje?
Ova godina nam je „početnička” , pa u skladu sa tim će biti i naša poseta i pojavljivanje na takmičenju. Ove godine ćemo biti uzeti na razmatranje i glasanje za povratak i ponovno učlanjenje u Svetksu oračku asocijaciju. Tako da je naše učešće revijalno, a od sledeće godine će biti i zvanično. Svakao bez obzira na revijalno učešće, pripreme postoje u više etapa i više oblika. Imamo studijska putovanja i posete, upoznavanje sa pravilima i protokolima, naravno vežbanje na njivi, vežbanje štelovanja i ostala propratna vežba.
Sve ovo je mnogo više od onog kako se zapravo zamišlja i nije samo “sedi u traktor, zabodi plug i ori”. Iza svega je puno truda, rada, pregovora, i raznoraznih propratih sadržaja.
Studentkinja si TMF-a, pa šta ti, pre svega kolegince, kažu kada čuju da si najbolja oračica? Kakvi su komentari?
Iskreno, svima je jako čudno i strano sve to. Većina ni ne zna da postoji ta disciplina, ali svakako svi odobravaju i podržavaju. Nekima je neshvatljivo, ali mislim da je ovo jedna jako zdrava priča na koju mogu sutra da nadogradim moje znanje i veštine.
Pored studiranja i ovog talenta u oranju, u čemu si još dobra? Postoji li neki hobi?
Volim da kuvam, i baš baš volim da vozim motor, mislim da sam u tim stvarima dobra. Naravno, trudim se da uživam u sitnicama, prirodi, zalasku sunca i lepom pejzažu. Volim kamp na planini i generalno u prirodi, tada na red dođe i kuvanje – malo improvizovano, ali za mene najslađe.
Nakon Svetskog kupa i nakon studija, hoće li plugovi i dalje praviti brazde ili ćeš se fokusirati na nešto drugo?
Ostaću dosledna ovoj priči, i daću maksimum svog slobodnog vremena da ova priča postane održiva, jer smatram da ovo za „seljaka” treba da postane svojevrsna disciplina u kojoj će se takmičiti i pokazati svoje veštine, a pri tome i steći nova saznanja, poznanstva, motivisati se da ide još bolje dalje i osetiti negde podršku, pripadnost i važnost.
Brazde ću i dalje praviti barem za potrebe mog domaćinstva, a nakon studija, poljoprivreda i ja ostaćemo povezane na ovaj ili onaj način.
I za sam kraj, da li je ovaj plasman onaj san iz detinjstva?
Ovo jeste ostvarenje velikog sna, ali nije baš iz detinjstva već iz malo kasnijeg doba. Svakako kada bi „mala” Marija mogla da vidi Mariju u koju sam sada izrasla znam da bi bila ponosna, jer sam negde i pomerila granice od očekivanja, a najbitnije od svega nisam se povinovala nekim tamo kalupima i trendovima, već sam ostala dosledna sebi i svom stilu ma koliko on nekima bio čudan. Sa ponosom kažem da sam Marija iz Novog Sela koja ore.
Piše: Miljana Pantelić
Foto: Privatna arhiva
Leave a Reply