Na velikom platnu glumac Radovan Vujović oživeo je lik simpatičnog negativca, sumnjivog biznismena Aćima Prokića u filmu Bilo jednom u Srbiji. Uporedno, publika ga može gledati u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Dok se priprema da ponovo iz sopstvene uđe u tuđu misao, um i telo, on za Student govori o novom filmu, sebi i svojoj spoznaji glume.
„Aćim Prokić je prosto simpatičan, to što radi nije najbolje, ali to radi iz motiva koji nisu loši. Divno mi je bilo dok smo snimali. To je uloga kakvu ne dobijam često, zato što je komedija i zahtevalo je od mene nešto drugo što ja jako volim i imam prilike da igram u pozorištu, ali ne na televiziji i u filmu. Bilo je zaista pravo uživanje, jer sve iz scenarija mi je na neki način leglo i razumeo sam tog čoveka skroz“, objašnjava Radovan.
Nije jedan od onih glumaca koji su oduvek znali da će baviti glumom, već su se prvi susreti sa glumom dogodili nenadano, a ljubav rasla sa godinama.
„Mogu da kažem da sam glumu na pravi način zavoleo i naučio da cenim u poslednjih nekoliko godina. Do tada nisam ni razmišljao. To je kao detlić – on ide i lupa u neko drvo, on ne razmišlja da li treba to da radi ili nešto drugo. Tako sam i ja sa godinama naučio da cenim i da volim svoj posao. Odnosno shvatio sam koje su prednosti ovoga što radim, koliko volim ovo što radim, zbog kojih stvari volim svoj posao i naučio o njemu na pravi način da učim“.
Glumu vidi kao priliku da kroz dobru literaturu velikih pisaca dosta toga nauči, usvoji i integriše u svoju ličnost.
„Dešavalo mi se da kako upoznajem likove koje igram, pokušavam da upoznam kako se oni osećaju u svakom trenutku, kako i šta razmišljaju i kako ulazim u njihovu psihu razmišljam o tome kako bih se ja osećao da se to meni desilo, tada sebi čovek odškrine neka vrata i kada tu ima nešto zanimljivo trudim se da zapamtim. Od svake uloge je ostalo ponešto, u svakoj se nauči nešto o ljudima, a ako naučiš o ljudima, naučiš i o sebi. Ne bi bilo dobro da nakon susreta sa velikim umovima ostanem isti kao pre njih“.
O svom odnosu prema umetnosti i glumi govori kao o procesu nadograđivanja koji ne bi trebalo da ikada jenjava u čoveku.
„Kada čovek naiđe na kvalitetne stvari u umetnosti one ga zaista oplemene u nekom smislu, onda on više ne može da se vraća na staro. Kada sam nailazio na takve stvari u životu, nisam više mogao da se vraćam unazad, meni je bilo potrebno da vidim neke ljude koji su uložili trud i rad da naprave nešto. Na takve ljude svi mi treba da se ugledamo, da težimo ka njima i mislim da je to prava putanja za svaku osobu pa imala ona 15, 30 ili 60 godina, uvek treba da idemo napred“, zaključuje.
Piše: Sanja Živanović
Foto: Aleksandar Letic
Leave a Reply