Nakon angažovanja u rok bendovima i serije priča koje je objavljivao onlajn, Nenad Baraković Bara odlučio je da svoja dela objedini u jedinstvenu zbirku Besparačke priče za izdavačku kuću No Rules u okviru edicije „NePROZaično“. Povodom svog rada na knjizi koja se uveliko prodaje, istinitim i bes-paračkim pričama, razgovaramo sa autorom, Nenadom Barakovićem.
Novinarski, esejistički i muzički angažman je nešto što te prati sve vreme. Koje poglavlje u tvom životu se objavljivanjem knjige „Besparačke priče“ završava, a koje započinje?
Da, život pre i posle. Imaš u Andrićevoj Na Drini ćuprija ono poglavlje koje govori o tome kako su se u Višegradu često dešavale poplave. I onda kada bi se desile baš velike poplave koje bi rasturile domove, ali i odnele sa sobom ljudske živote, ljudi bi računali vreme pre te poplave, i posle nje, učeći pri tome da ne žale preko mere ono što je izgubljeno, jer im se desio i momenat ljudskosti i zbližavanja tokom elementarnih nepogoda. Ovde se ništa drastično nije desilo da bih mogao život meriti pre i posle toga. Završava se poglavlje kada nisam imao knjigu, a počinje poglavlje kada imam knjigu, pa onda ljudi misle da sam nešto bitniji ili pametniji nego što sam bio pre tog momenta jer me sada ima po policama, a i češće me vide po novinama ili televiziji. U suštini je isto.
Jedno od poglavlja vrlo dirljivo posvećuješ radiju. I ta priča je prilično realistična. Šta je najpotresnije što si doživeo tokom odumiranje radija?
Glavni junak je doživeo to u knjizi, nisam ja. Ako te taj deo zanima, onda treba sa njim da napraviš intervju, ali je malo nezgodno jer je on fikcija. Proizvod mašte.
Koliko je tvoja knjiga posledica samoće, a koliko posledica frustracije?
Znaš kako, ovo je prilično sugestivno pitanje gde mi ne ostavljaš prostor da odgovorim, zato što bi, po tebi, moralo biti ili jedno, ili drugo. Sa samoćom sam sasvim u redu, s obzirom na to da posao urednika koji radim zahteva da je čovek sam, a onda i jedan deo sviranja zahteva da budeš sam, vežbaš te pesme, smišljaš, pa čak i kada radim ton u pozorištu svi su na bini a jedino sam ja, jel, za kompom, tako da je samoća zapravo korisna stvar. Frustracija, ne znam. Likovi u knjizi ponekad jesu frustrirani, ko nije?
Kada bi se po „Besparačkim pričama“ snimao film, ko bi bio u ekipi stvaralaca? A u čijem maniru vidiš da bi najbolje bio snimljen?
Mislim da će po sledećem romanu moći snimiti dobar film, ako uspem to da isteram kako sam zamislio, kada si već spomenula ekran. Ali u svakom slučaju bih morao ja biti tu da izaberem ko će šta raditi. Dao bih Martinu Skorsezeu ili Džimu Džarmušu. Oni bi bili na visini zadatka.
Autor intervjua: Simona Kanjevac
Leave a Reply