Opuštenu, nenametljivu i laganu tananost vojvođanskog duha možemo pronaći svugde u Novom Sadu. Na ulicama, manifestacijama, brojnim kulturnim ustanovama, ovaj grad isijava mentalitet njegovih ljudi, koji je samo jedan od razloga zašto je upravo Novi Sad kulturna prestonica Srbije. Ipak, ukoliko biste hteli da zađete dublje u suštinu i smisao sentimenta ovog grada, valjalo bi vam zaći u novosadske kafane.
Pod ovim ne mislimo na kafane koje su usled modernizacije i džentrifikacije postale svoj neprepoznatljiv obris, te su samo kafane u imenu. Mislimo na one kafane, koje postoje već decenijama; gde se ljudske priče spajaju u jednu, gde i oni bodri od života i razočarani od neuspeha i tužni zbog dublje sete i veseli od ljubavi (i pića), gde se svi oni zajedno mešaju i utapaju u dim cigarete i nestaju na dnu čaše. I ti ljudi će otići, a te priče će ostati i odzvanjaće kao eho u tim birtijama sa kariranim stolnjacima i nagriženim stolovima, kao poslednji znak nečega
što je prošlo. Kao podsetnik da su oni bili tu, i da su se nadali i da su se radovali i da su padali i da su patili. Tako te kafane, mnogima neprimetne i neupadljive, ostaju jedan simbol borbe protiv zaborava.
Takve kafane smo obišli u jednom danu, njih 10. Inspirisani trendom poznatim kao pub crawl (čin posete više pabova u jednom danu), koji smo sproveli u Beogradu pre skoro godinu dana, slično smo uradili u Novom Sadu, već sada možemo da vam kažemo – mnogo smo se dobro proveli.
Lovačko društvo „Zec” – Petrovaradin
Bila je rana subota ujutru kada smo ušli ovde, a kafana je već bila puna. Ljudi su razgovore prekidali samo kada bi uzimali gutljaje rakije. Iako nismo planirali da pijemo već u 9 ujutru, iznenadilo nas je to što smo na cenovniku videli svako moguće srpsko pivo. Ugledavši Jagodinsko koje već godinama nismo nalazili, rešili smo da to poručimo, što nas je koštalo 160 dinara. Zidovi su bili preplavljeni lovačkim trofejima i memorabilijama. Gospođa koja nas je usluživala rekla nam je da je ovo zdanje staro preko 150 godina, nekada bilo vrtić, a kasnije društvo lovaca. Za stolom do nas videli smo tri starija gospodina u nekom svom razogovoru, ali smo iz radoznalosti hteli da pričamo malo sa njima. Na našu sreću, oni su bili druželjubivi. Tu su dvojica njih
insistirali da nas odvedu u obližnju kafanu, iako nam nije bila na spisku. Pristali smo na to.
„Dobra stara vremena” – Petrovaradin
Milan i Dušan su nas uveli u zagušljiv prostor, pet minuta udaljen od naše početne lokacije. Zidovi su bili bez dekoracija, ali je dobar deo prostorije zauzimao veliki bilijarski sto. Cena partije je bila sitnica – 50 dinara za pola sata. Zauzeli smo sto pored starog džuboksa koji je prikazivao slike nagih modela, sve dok nismo odlučili
da malo puštamo muziku preko njega. Milan i Dušan su nas častili pićem i nekim životnim pričama, a osmesima su nas ispratili na dalju avanturu.
„Kod Džoa ”/ UG „Tamburica” – Sokolski dom
Nedugo po prelasku Varadinskog mosta, skrivena iza Sokolskog doma nalazi se legendarna novosadska kafana, za koju se priča da je bilo omiljeno mesto pesnika Mike Antića. Kada smo sastavljali spisak nju smo zabeležili pod imenom „Kod Džoa”, te smo se veoma iznenadili kada smo pročitali naziv – Udruženje građana „Tamburica” na vratima. Uz to nas je pogodilo i to da je radno vreme jasno kazalo da se kafana otvara u 16.00, a trenutno je bilo oko 11.00 sati. Ipak vrata su bila otključana, pa smo ušli da vidimo da li smo pogrešili. Unutra nas je zatekao jedan gospodin koji je sedeo za laptopom u praznoj kafani. Ukazavši nam da kafana ne radi, ipak nam je dopustio da sednemo unutra i ugostio nas. Tu nam je i rešio dilemu oko imena: Džo je umro pre 7-8 godina, a u međuvremenu je lokal preuzelo pomenuto udruženje građana. Ambijent je bio veoma prijatan, skroz od drveta, a kafana je odisala divnom atmosferom. Popivši pivo po ceni od 180 dinara, uputili smo se dalje.
„Kod Kuma” – Trg mladenaca
Uzak prostor i mali broj stolova ne oduzima od utiska kada uđete ovde. Za „Kuma” se govori da je jedno od legendarnih mesta Novog Sada, pošto postoji duže od 30 godina. Zauzeli smo jedini slobodan sto, odmah do Roma muzičara koji su sa sve instrumentima tu čekali da novopečeni bračni par završi sa matičarem preko puta, kako bi mogli da otpočnu veselje. Drugi gosti kafane, čuvši za naš poduhvat, bili su jako zainteresovani za dalje planove i davali svoje preporuke. Cela kafana je odisala nekom prisnom i prijateljskom atmosferom, a ovo smo krunisali puštanjem muzike na još jednom džuboksu na ovom pub crawl-u.
„Pod vrbom” – Liman 4
Kako neke kafane koje smo hteli da obiđemo pre ove nisu radile, završili smo konačno na Limanu. Ulice su bile potpuno mirne, poslepodne je bilo jako tiho. Kafana je zato bila puna, te smo zauzeli jedini slobodan sto. Bila je ispunjena radnim ljudima, sa kombinezonima umazanim od farbe i prašine. Kafana odiše starinskim duhom, u
potpunosti je drvena, a atmosfera je baš onakva kakvu biste očekivali na ovom mestu. Umor je ovde krenuo da nas stiže, što će nas pratiti i u sledećoj kafani.
„Macan” – Liman 3
„Macan” se razlikuje od ostalih mesta zato što nije baš kafana poput ostalih. Lokal je mali, sa nekoliko stolova, ali ništa ne odaje atmosferu kao ostale. Ipak, iako možda ne fizički, ovo mesto je u duhu jednako sa ostalima. Kako je prostor skučen, svi gosti su pričali međusobno. Mnogo je lako bilo upoznati ostale, te smo se tako i upustili sa njima u razgovor. Gospodin za stolom pored nam je pričao kako je u organizaciji obeležavanja godišnjice smrti Đorđa Balaševića, te čeka da mu stignu lale koje je poručio iz Holandije. Cene su bile jeftine, a mi smo ovde povratili malo snage za nastavak dalje.
„Bife kod Joce” – Bulevar Evrope (Telep/Adamovićevo naselje)
Ovo je površinski najmanja kafana na celom putovanju. Ima do pet stolova i srećom jedan je bio slobodan za nas. Zidovi su bili ispunjeni starim vintidž i retro reklamama i oznakama, iz vremena Jugoslavije. Kako nam je gospođa koja nas je usluživala rekla, ovaj bife postoji skoro 30 godina. Deluje da su gosti koje smo zatekli stalni
posetioci, te smo im privukli pažnju kada smo ušli. Tako smo i započeli razgovor koji je prošao sve teme, od društveno-političkih do privatnih. Kada smo završavali, svi su nas otpozdravili i poželeli sreću, a i pozvali su nas da se vratimo uskoro.
„Kod Srbe” – Bistrica
Nedaleko odatle, nalazi se kafana kod Srbe. Kada smo ušli gospođa koja je radila poručila nam je da nećemo moći predugo da se zadržavamo, jer od 8 dolaze muzičari. Kafana je bila prostrana, sa mašinom za pikado i nekoliko ljudi koju su često promašivali celu metu, pod uticajem ko zna kog piva. Prostor je baš klasičan kafanski, a ima i dosta mesta za igranje tako da nam je žao što nismo znali pre da tu ima muzike, kako bismo taj lokal posetili možda kasnije te večeri uz rezervaciju. Ovde smo probali rakiju, zbog koje više nismo nijednom uzeli rakiju do kraja dana (osim na poslednjoj lokaciji, ali tada je već bilo slavlje uveliko). Kod Srbe su krenuli
da nam se pridružuju ljudi, što će kulminirati u sledećoj kafani.
„Staro proleće” – Podbara
Među Novosađanima jako poznata kafana, dobro mesto za piće i razgovor. Nekada na zidu okačeni poster za film „Šrek 2”, zamenjen je kalendarom sa nagim modelima, što je bila šteta. Zidovi su bili ispunjeni slikama starog Novog Sada, a drveni šank dodatno je svemu dodavao šmek. Ovde su ljudi krenuli da nam se pridružuju jedni za drugima, te je naša ekipa od početnih petoro ljudi, narasla na šesnaestoro, od kojih su neki došli čak iz Bačke Palanke. Gazda kafane je jedva našao stolove i stolice za sve te ljude, ali su nas uslužili odlično. U Starom proleću smo se zadržali malo duže nego u dosadašnjim kafanama, već opušteni, znajući da smo ispunili neke zacrtane ciljeve, a da neke prosto nećemo moći. Nakon dosta smeha i pića, s nekima smo se pozdravili i nas desetoro je put nastavilo u poslednju kafanu.
„Kod Ljubice i Marka” – Rotkvarija
Prepun lokal nas je obeshrabrio da ćemo moći svi da stanemo, ali smo se nekako zgurali za jedini slobodan sto. Primetno je bilo da ovde, za razliku od prethodnih lokala, izlaze uglavnom mladi ljudi. Srećni i ispunjeni zbog celog dana, dali smo sebi dosta oduška, pa smo u potpunosti uživali u zaglušujućoj muzici koja je išla sa
zvučnika. Cene su bile jako jeftine, pivo je bilo 120 dinara, rakija 100, ostale nismo zabeležili. Prostor krase razne memorabilije iz različitih vremenskih perioda, slike starijih vremena i veliki portret nasmejanog Slobodana Miloševića. Nismo sigurni kada se završava tačno radno vreme ove kafane, ali smo u njoj ostali do kasnih
(skoro jutarnjih) sati.
Ovo iskustvo pružilo nam je priliku da Novi Sad spoznamo i sagledamo iz jednog novog i drugačijeg ugla. Uz to, dan je bio veoma ispunjen i zabavan, te smo upoznali dosta novih ljudi i prijatelja, a proveden je uz dosta dogodovština. Drago nam je videti da se u Novom Sadu više neguje ovakav duh i očuvavaju se ovakve tekovine starijeg društva. Neke stvari ne poklinju pred modernošću.
Hvala na učestvovanju i organizaciji:
Originalnih pet (sa autorom): Đole, Popa, Katarina, Nikola (koji je otišao na posao u
sred pub crawla i posle nam se pridružio nazad)
Posle Srbe: Una i Jovica
Posle Starog proleća: Lenka, Veljko, Dinga, Luka, Armani (Ana), društvo iz Bačke
Palanke Bogi, Laza i Nemanja
Piše: Stefan Šajkarević Šeki
Foto: Pixabay I Stefan Šajkrević Šeki
Leave a Reply