Milica Vrzić, uspešna srpska glumica, koja je glumu završila u Sjedinjenim Američkim Državama na pozorišnom smeru u San Dijegu i Los Anđelesu, govori o svom iskustvu, projektima na kojima je radila i za Student otkriva svoje nove projekte. Govori i o važnosti samoinicijative, koja je prisutna kod mladih glumaca u Americi i sa nama deli neke od saveta kako da se mladi pokrenu.
Kakav je bio proces prilagođavanja školskom sistemu u Americi?
„Pomoglo mi je to što sam ja bila tamo od četvrtog srednje, pa sam imala tu neku vrstu prilagođavanja pre nego što sam došla na fakultet. Što se tiče fakulteta,
najveća je razlika u odnosu na Srbiju to što postoji ogromna interakcija između profesora i studenta. Meni je to dosta lako palo, jer je nekako sve transparentno, vrlo su precizni u tome šta treba da se odradi, šta očekuju od tebe, kada su rokovi. Potpuno je drugačiji sistem nego kod nas, u smislu da to nije akademija kao kod nas. Moj se smer zvao pozorišni i fokus je bio na glumi, a takođe smo morali da uzimamo predmete koji su tehnički, zvuk, svetlo i, naravno, glumačke. Ovde postoji puno vannastavnih aktivnosti i očekuje se to da smo u svemu aktivni.”
Kako je bilo prilagoditi se Los Anđelesu nakon San Dijega?
„Nije velika razlika između gradova, ali sam se u Los Anđeles preselila da bih bila u žiži, da ne bi bilo da izađem sa tog fakulteta, a da ne znam šta se zaista dešava u mom poslu. Imala sam veću dostupnost ljudima koji se bave glumom i idu na kastinge, koji su u tome profesori, da se malo više povežem sa ljudima. Los
Anđeles je mnogo brži, a San Dijego je ipak mirniji gradić, koji je divan za porodični život, ali ipak nije dinamičan kao Los Anđeles.”
Nakon šest godina školovanja, vratila si se u Srbiju, kakvo je onda bilo prilagođavanje na sam sistem?
„Nije mi bilo toliko teško, jer sam ipak oko svega u toku preko svojih kolega, prijatelja. Ali ipak mi je, možda, šok bio to što sam ja vrlo proaktivna i za to je zaslužan sistem u Americi. Nekako ne čekaš da ti se nešto dogodi, nego ti to sve provociraš, informišeš se, ideš na kastinge kojih ima milion. Ovde u Srbiji su nekako ljudi monotoni, čekaju da im se nešto samo desi, a nema čekanja. Moraš
sam sebi napraviti priliku, jer niko tebe neće zvati.”
S obzirom na to da si radila na projektima i u Srbiji i u Americi, kakva je razlika?
„Sve američke projekte koje sam snimala, snimala sam ovde, a tamo sam uglavnom radila kratke filmove. Mislim da je najveća ta neka razlika u tome što su Amerikanci jako precizni u dogovorima i organizovani. Mi smo nekako navikli da radimo od danas do sutra, da se snalazimo, dogovaramo i tako dalje.”
S obzirom na konkurenciju među glumcima u Americi, gde su mladi u boljem
položaju, ovde ili u Americi?
„Pa, ipak, mislim da to sve zavisi od osobe, često ljudi misle da negde drugde cvetaju ruže i da je drugde bolje. Borba je vrlo izražena i ovde i tamo, samo na drugačiji način. Na primer, moje kolege, sa kojima sam išla na fakultet imaju svoj stalni posao, pola radnog vremena i osim toga idu na mnogo kastinga i rade na polju svoje karijere. Tamo ima mnogo toga, pa nekako deluje da je lakše, ali sa druge strane, kada shvatiš da je u Los Anđelesu svako drugi glumac i da ih ima puno, onda baš i nije svejedno. Ovde malo kolega ima sreću da krene da radi nešto značajnije, u smislu da bude stalno angažovan za projekte. Mislim da je najveća razlika u tome što se veliki broj kolega ovde i libi da uradi nešto drugo. Takođe, i nas je ovde mnogo, ali postoje razne stvari koje su povezane sa glumom i koje se mogu raditi, kao što je, na primer, davanje glasa u crtaćima.”
Koliko su ovde mladi upoznati sa tim da mogu davati glas crtanim filmovima?
„To je sasvim lepo plaćen posao, ali mislim da nemaju interesovanja da sami sebe pitaju kako to još mogu iskoristiti svoj talenat i veštine. U diplomi nije navedeno
čime moraš da se baviš, već možeš sam da istražuješ. Nisam ni ja za to znala, ali kada si aktivan, onda neke stvari krenu i same da ti se otvaraju.”
Kako da mladi glumci kod nas probude radoznalost i znatiželju?
„Mislim da jedino ako si okružen ljudima koji su znatiželjni, ne mislim nužno sa kolegama, jer se meni neka ideja stvori kada razgovaram sa ljudima koji su iz
različitih branši. Okruženje je najbitnije i ja svesno biram da nikako nisam u okruženju onih koji se žale i kukaju. Kukam i ja, ali pet minuta, a u šestom prekidam to jer nemam ništa od toga i nastavljam dalje.”
Kako glumac postaje scenarista i režiser?
„U Los Anđelesu profesori podržavaju i motivišu studente za rad, posebno na završnoj godini, kada oni konstantno govore da se angažujemo, makar to bilo
nešto što će trajati samo pola sata. Jako je bitno da se shvati kako ta cela mašinerija deluje, vidim da postoji pomak i ovde, ali isto tako mislim da može bolje.”
Da li si se ti oprobala u režiji?
„Nisam baš na taj način, ali najveća stvar koju sam uradila za ove dve godine je bila „Duo drama”, gde smo to sve režirali i obrađivali i iz tehničkog aspekta i iz
produkcijskog. Bitan je deo gde ti znaš konkretno šta ti treba, šta tražiš od drugih, ko će ti biti sponzori. Takođe, radili smo i neke skečeve, gde smo mi toliko toga
odradili, a to je bukvalno jedna mala scena od pet minuta.”
Koju formu više voliš, film i serije ili „daske koje život znače”?
„Trenutno me više interesuju film i serije, zato što sam baš željna iskustva u tom domenu. Svaki dan na snimanju je nova novela za sebe i nekako je to toliko sadržajno, naravno, i naporno, ali nekako sam baš zagrejana za to. Naravno, daleko od toga da ne volim pozorište i da ne želim njime da se bavim, ali trenutno sam više usmerena na ovu drugu stranu.”
Glumila si u filmu Slotherhouse , kakvo je bilo to iskustvo?
„Snimanje je bilo pre dve godine, tačno kada sam se vratila iz Amerike. Bilo je jako zanimljivo iskustvo jer je to horor-komedija. Koprodukcija je bila američko-
srpska, a Amerikanci su bili jako precizni u svemu, organizovani i pratili su sva pravila, a mi prosto jako dobro znamo da radimo svoj posao, snalažljiviji smo i
nekako se ne bojimo. Bio je to jako dobar sklop.”
Koji su projekti na kojima trenutno radiš?
„Moja draga koleginica Nina Mrđa i ja smo juče igrale predstavu „Lutke” po motivima knjige „Moja genijalna prijateljica” u Studio centru. To je projekat koji
smo nas dve same osmislile. Takođe, predajem i u školici glume, gde predajem osnovcima, tinejdžerima i starijima i jako mi je interesantno, jer nekako počinješ
drugačije neke stvari da posmatraš, a i ti malo podetinjiš. Na engleskom je, a onda je i izazov to što je neku decu sramota da govore ili ne ga znaju dovoljno, a ja tu treba da ih opustim i ohrabrim da ipak rade to.”
Piše: Ana Trujić
FOTO: Milica Vrzić
Leave a Reply