Moć je onaj aspekt ljudskog delovanja koji nema jasno određenje. Taj se termin u istorijskom kontekstu najčešće odnosio na muškarce, na njihovu sposobnost vladanja određenim prostorima i društvima, šireći time svoj uticaj.
Jasno se može uočiti razlog zašto je istorija u najvećem svom delu favorizovala muškarce kao nosioce moći. U najranijim društvima, muškarac je za svoju porodicu morao da obezbedi zaštitu, hranu i ostale resurse neophodne za preživljavanje male zajednice. Usložnjavanjem malih zajednica došlo je do pojave civilizacije, a mnogi muškarci, naviknuti na svoj evolutivni oblik ponašanja, nastavili su da se penju do titula gospodara, zamenivši svoju ulogu zaštitnički nastrojenog porodičnog čoveka ulogom vođe i vladara.
Gaj Julije Cezar
Kada je reč o takvim ljudima, treba pre svih pomenuti čuvenu državničku i vojnu figuru Gaja Julija Cezara. Toliko vešt vladar bio je vešt i kao autor. Napisao je nekoliko dela od kojih bi se za najvažnije moglo smatrati Commentarii de bello Gallico, ili u prevodu Komentari o Galskom ratu. To je neposredno i najbolje svedočanstvo o ovom događaju, gde nam u delu Cezar „poručuje“ nešto izuzetno važno: Lakše je naći čoveka koji bi se dobrovoljno bacio u smrt, nego onog koji bi strpljivo izdržao bol.
Petar Veliki
On je nesumnjivo jedna od najznačajnijih i najmoćnijih ličnosti u istoriji, on u potpunosti zadovoljava ovaj ideal vladara. Čovek koji je od nazadnog carstva uspeo da stvori modernu evropsku i svetsku imperiju. Međutim, pored svih reformi, modernizacije i vesternizacije ruske države, ovaj vladar je primetio nešto o sebi u jednom kritičnom trenutku, kada je uradio nešto što nije smeo. Udario je svog baštovana koji je nedugo zatim i preminuo. Na tu vest burno je reagovao, sa suzama u očima izjavio je: Civilizovao sam svoje potčinjene, osvojio sam druge narode, ali nisam uspeo da civilizujem ili osvojim samoga sebe. Ova realizacija Petra Velikog značajna je utoliko što govori o sopstvenim granicama, ali i o ljudskim slabostima najmoćnijih među nama.
Napoleon Bonaparta
Kao stereotip moćnog čoveka najčešće se javlja zvučno ime Napoleona Bonaparte. Nije nimalo slučajno što je Dostojevski kao inspiraciju za Raskoljnikova izabrao upravo ovu istrijsku ličnost. Takođe, na Napoleona se ugledao i Žilijen Sorel, protagonista Stendalovog romana Crveno i crno. Proslavljen kao jedan od najvećih stratega i vojskovođa, ovaj je vladar na kolena bacio ogroman deo Evrope. Tim bogatim iskustvom poručio nam je da onaj ko se plaši da će biti pobeđen, neminovno će biti poražen.
Mahatma Gandi
Za razliku od prethodno navedenih vladara i osvajača, Mahatma Gandi svoju moć nije pokazivao vojnim pohodima i autoritarnim vladanjem masama, već mirnim protestima i snažnom voljom uperenom protiv svakog nasilja. Zato je jasno zašto je mudrost ovog čoveka na noge podigla čitav indijski potkontinent. Ovo nam on poručuje u svojoj autobiografiji: Da bi video univerzalni i sveprožimajući Duh Istine oči u oči, čovek mora da bude u stanju da voli i najniže stvorenje kao samog sebe.
Piše: Vuk Arnautović
Izvori: http://www.napoleonic-literature.com/Book_8/MaximsOfNapoleon.html
https://books.google.rs/books?id=5oJUAAAAYAAJ&pg=PA55&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false
Leave a Reply