Milica Mandić je mlada i ambiciozna glumica koja radi i stvara na Kosovu i Metohiji. Glumu je diplomirala na Akademiji umetnosti u Zvečanu. Milica je redovan član teatra Geto, kao i saradnik Narodnog pozorišta u Prištini. U intervjuu za naš magazin, Milica govori o svojim profesionalnim uspesima i o trenutnom stanju kulture na Kosovu i Metohiji.
Koliko Kosovo i Metohija predstavlja inspiraciju za Vaš rad?
- To što sam rođena na Kosovu i Metohiji, ne znači da je uvek nužno tamo i inspiracija. Ima je, naravno, ali možda ne uveku tolikoj meri da napravim nešto što bi kritikovalo društvo. Kosovo je uglavnom moja inspiracija za onu teskobu i mučninu koju svaki umetnik oseti kad ga boli nepravda u rodnom kraju, kad ti je mučno, ti ostaviš sve i pobegneš, ali se uvek pati za zavičajem, ta patnja je inspiracija.
Vaša ispitna predstava „Čekajući Godoa“, u režiji Dejana Cicmilovića, gosotovala je u Sterijinom pozorju. Kakva je razlika igrati ispred pubilike u Novom Sadu i Gračanici?
- Jako volim tu predstavu, žao mi je što ne živi još. Po mom mišljenju, publika je, gde god smo igrali, reagovala slično. Predstava je prilagodljiva gledaocu, pa valjda zato nema razlike pred kim se izvodi, ali opet nosi jaku i snažnu poruku da sve kreće od malog čoveka i da mali čovek nosi promene, a takvi smo mi Srbi, mali, ali sa željom za velike promene.
Publika je imala prilike da Vas gleda u mono-drami o tragičnom životu Isidore Dankan. Koliko je bilo zahtevno igrati lik tragične žene koja je pomerala granice?
- Tek sam se tu uverila koliko je, zaista, blago imati partnera uz sebe na sceni .Čini mi se da mi je najteže bilo to da, kroz nju i ja sama sazrim kao žena i umetnica.Isidora je bila žena koja je jako dobro znala šta je htela, ja tada nisam, ali me je upravo ta njena sudbina naučila kako i šta dalje. Bilo je teško pomeriti granice u sebi, a ona je pomerila granice za čitavu jednu novu granu u plesu.
Poznato je da rad sa decom predstavlja Vašu veliku strast. Koja je lepota rada sa decom i kakvi su mališani kao publika?
- Divno je raditi sa decom, vrlo su iskrena i direktna publika, uvek će reći ono šta misle, valjda je zato najlepše, ujedno i najteže igrati za takvu publiku.
Kako biste opisali trenutno stanje kulture na Kosovu i Metohiji?
- S obzirom na to da sam iz privatnih razloga napustila KiM, ono kako sada pratim kulturu je uglavnom online i primećujem da se dosta radi, da postoji želja za radom, što je dobro. Plašim se samo da nema dovoljno kapaciteta za plasiranje tolikog rada. Ali svakako da ću ovim putem da apelujem da za kulturu uvek treba sredstava i prostora pogotovo u srpskim enklavama, nadam se da će neko nekada regovati na te silne apele koji stižu od amatera, privatnika i individualaca u kulturi.
Piše: Aleksandra Vukadinović
Leave a Reply