„Jeste li gledali Tvrđavu?” pitanje je koje ovih dana postaje češće od „Gde ćete za Novu?”. Aktuelna serija o ljubavi u ratnim godinama osvojila je i ujedinila region, a ovog vikenda ulazi u veliko finale. O simbolu Tvrđave, svom liku, kao i važnosti teme, za Student govori Darija Vučko, glavna glumica u ulozi Darije Tolj.
Šta simbolizuje naziv serije „Tvrđava”?
Moram pre svega da kažem da su sva tumačenja sada na publici, ja samo mogu da dam neku svoju perspektivu i viđenje odgovora.
Jeromonah Gavrilo u devetoj epizodi koju smo imali priliku da pogledamo prošle nedelje govori Luki rečenicu: „Kad su ljudi zli, velika zla čine, a i kad su dobri, onda dobro čine. Ma, sve to bude i prođe. Hristos je na čovijeku celu crkvu sagradio i na duši njegovoj. E ta Tvrđava je jedina neosvojiva i nesavladiva, i tu Tvrđavu prvo ti sagradi u sebi.’’
Biti čovek, čuvati i negovati svoju dušu. Verovati u dobro, u život. Sve što našoj duši treba, sve u čemu ona raste ili se oseća na mestu, sve što je neguje, to je ono u šta vredi ulagati. To mesto je naša najveća snaga. Sve za dušu, dušu ni za šta. Tako je moj tata meni umeo da kaže kroz život. Svako od nas će znati šta je ono najsvetije za njega. Koje je to mesto naše Tvrđave koju branimo od svega i kojom se branimo od svega.
Da li je to ljubav kao takva, u svim svojim oblicima. Mir. Sve što nam donosi mir. Tišina, priroda, drveće i more, šume, ljudi, oni pravi, naši ljudi, emocije i trenuci koje delimo sa njima. Podrška koju pružamo i dobijamo jedni od drugih. Pogled, dodir, nežnost kao takva. Savest. Briga o našim voljenima, pažnja koju pružamo jedni drugima, nesebičnost. Stavljanje drugog čoveka ispred sebe i svojih potreba onda kada je to potrebno. Sve što nas čini da se osećamo dobro sami sa sobom i svetom oko sebe. Tamo gde je mir.
Kad negujemo te stvari i osnažujemo ih sa sobom, to je onda mesto koje je snažnije od svega strašnog što nas u životu može preseći. Tamo ćemo se sakriti, to će nas čuvati i osnažiti da zajedno nastavimo dalje kroz sve surovosti života.
Kad pogledam Tvrđavu, jasno mogu videti trenutke lepote u strahoti, koji umeju da zvone mnogo snažnije od svakog mraka. Svaki poljubac, zagrljaj, uz prosidbu, vest o jednoj trudnoći, pa drugoj, pogled u kome se razmeni nežnost. Pesma na svadbi, kao i pesma u devetoj epizodi koju skoro svi na okupu pevaju nakon što su zamalo izgubili i Dariju i bebu. Beba, novi život za koji kao da je bilo nemoguće da se rodi zbog svega što se nepravedno srušilo na Dariju.
Ako Darijina samoća koja se završava time što je otac izbacuje iz kuće, trudnu pred porođaj, dovodi nju skoro do smrti, nema šta više da se kaže o tome koliko smo potrebni jedni drugima. Tu je kompleksnost svega, tragičnost svega, njihovih odnosa uslovljenih tim trenutkom.
Možemo biti ovakvi ili onakvi, sve prođe, ali duša je najbitnija. Da se duša dala poslušati u tom trenutku, verujem da Cvare nikada ne bi uspeo da izgovori te reči. Tu su Luka i Darija, koji se smeju jutro nakon porođaja dok beba leži u njenim rukama. Sve se jasno svodi na to mesto, na ono što delimo sa našim najbližima. Na ljubav koja nekako uspeva da se provuče i izvuče iznad svakog padanja.
Beba se ipak rodi, ipak prežive, i u tom trenutku sve drugo prestaje da bude važno. Nikica, koji na kraju svega ipak gasi televizor i hvata Nadu za ruku, grli je i ljubi, govori joj „Biće dobro”. Ponovo tu, ponovo zajedno.
To su mesta koja su snažnija od svega. Ta vera u život, u to da će sve biti u redu, to je nešto što mnogo lakše postižemo zajedno nego u samoći. To je za mene Tvrđava. Naši najbliži, zajednica sa kojom delimo život, i kada je lako i kada je najteže.
Darija sa svih strana trpi pritiske – od roditelja, okruženja, ali i samog supruga, Luke. Reklo bi se da se nalazi između minimum tri vatre. Gde je zapravo Darijina pozicija?
Da, trpna pozicija pre svega. Meni se stalno čini da je Darija ispod svega i da se na Dariju sve preliva, da se preko nje sve lomi, cela težina rata, odnosa, konflikta. Da ona upija sve, koliko ona, toliko i njena beba. Sam taj porođaj i abrupcija posteljice je trenutak gde je vrlo jasno koliko je bilo teško sve to podnositi. Koliko je koštalo to što je niko nije dovoljno uvažio kroz te godine, dovoljno ozbiljno shvatio njene potrebe, to što je toliko gutala i trpela. Ona je u svemu tome zapravo dosta sama i usamljena.
A onda bih rekla da koliko je ispod, toliko je iznad svega, zato što za nju ti konflikti ne bi postojali da nema sveta oko nje. Ona taj konflikt koji oni imaju nema u sebi. Ona sve to podnosi. Ima konflikt sa ocem, ali više zbog toga što je izneverava tako pritisnut i promenjen, uplašen, postiđen, nemoćan. Ona ima potrebu da je on prihvati, da poštuje i uvaži njene izbore, da je voli nevezano za to ko je i kakav je njen muž. Da je vidi zapravo, iako je zamagljen tim svojim pritiscima.
Njen fokus i njena želja jeste da ona može da živi i voli, da je njen čovek tu pored nje, da je tu njeno dete ili još mnogo dece. Da imaju svoj dom. A ta želja je njen pokretač da podnese odnos sa ocem, da podnese rat i limbo u kome se nalazi tih godina, da podnese samoću, jer da nema tu sliku i ideju u koju veruje, ne znam kako bi preživela sve to.
Koliko je bilo izazovno odigrati karakter koji, prosto, mora balansirati da bi bio svoj?
Dobra je reč balans, zato što koliko ona balansira, toliko sam i ja sama balansirala u pronalaženju pravih trenutaka kada ona izlazi van svog trpnog stanja i ulazi u borbeno. Gde je njena snaga i kada više ne ćuti i ne podnosi nego govori jasno i glasno. Kada su trenuci kada ljudi oko nje mogu jedino svesno da odaberu da je ne vide, ne čuju, da je ostave samu, nesvesno ili svesno zapostave, iznevere.
Bilo je izazovno zato što je bilo potrebno razbiti predrasudu o njoj kao idealu i pretvoriti je u živog čoveka. Pronaći njene slabosti, snage. Ispratiti sve promene koje se kod nje najviše tiču njenog unutrašnjeg sveta. Bilo mi je važno da ni u jednom trenutku kroz sve što proživljava ne postavi samu sebe u poziciju žrtve, jer ona sve to stoički i nenametljivo podnosi. Emotivna i ranjiva, i toliko snažna.
Zaista sam imala osećaj da sam je razumela i sa njom pronašla vezu još pri prvom čitanju. Tako da su svi izazovi u postavljanju odnosa bili glumački uzbudljivi. Koliko u procesu proba, toliko i u procesu samog snimanja.
U karakteru Darije je prisutan motiv stuba porodice, poput Penelope iz Odiseje. Nije česta pojava te jačine ženskog karaktera u našoj kinematografiji. Jesi li imala inspiraciju u nekom jakom ženskom karakteru iz filma ili literature?
Baš mi je drago što ste pomenuli Penelopu, zapravo sam i sama odmah pronašla tu vezu. Strpljenje, snaga, vernost, čekanje svog čoveka godinama.
Pored Penelope, asocijacija mi je bila i Mala sirena. Možda deluje banalno zbog Diznijeve verzije priče, ali mislim na originalnu bajku Hansa Kristijana Andersena, u kojoj Mala sirena žrtvuje ceo svoj dotadašnji svet, telo i glas da bi bila sa čovekom koga voli. Pored toga, ona pri svakom koraku podnosi bolove koji su jednaki probadanju mača. Uz sve to uspeva da pleše najlepše od svih devojaka na kopnu. Bajka se završava tako što ona daje svoj život za njega. Ta žrtva za ljubav odmah mi je delovala blisko.
Ima i taj momenat rečitih očiju Male sirene, koje govore kada ona više nema glas. Saša i ja smo se još na probama složili koliko je važno da se zna šta Darija u svakom trenutku misli, i onda kada ne govori, da bi bila jasna svaka promena kroz koju prolazi.
Bilo je i žena koje sam sretala kroz život, za različite Darijine faze različite poveznice. A bilo je tu i delova mene same koje sam prepoznala u njoj.
A još jedna od priča u kojoj sam pronašla vezu sa Lukom i Darijom jeste istinita priča o Admiri Ismić i Bošku Brkiću, dvoje mladih i zaljubljenih koji su, pokušavši da napuste Sarajevo 1993, ubijeni. Verujem i nadam se da ste njihovu priču čuli. Kasnije su o njima govorili kao o sarajevskim Romeu i Juliji.
Pored toga bih pomenula sevdalinku „Žute dunje”, koja me je takođe podsetila na Dariju i Luku, kao i pesme „A što ti je kćeri mila” i „Šošana” koje su mi po rečima, emociji i atmosferi intuitivno delovale blisko. Dosta sam ih slušala u periodu pripreme i snimanja.
Koliko je „Tvrđava” važna za današnje generacije kako bi razumele istorijski kontekst turbulentnog vremena?
Koliko god da deluje da je trideset godina dovoljno vremena da se nastavi dalje, ipak je to jako bliska istorija i nije se desila tamo negde, tamo nekome. Tiče nas se.
Naša generacija je većinom prevazišla nasleđeni konflikt koji negde tinja iz još uvek žive rane. Međutim, jednim delom je ostao rep neke naučene mržnje, ostao je rep te neke arhetipske podele na nas i na njih, koji menja oblike i podvlači se na nove načine. Ostala je neinformisanost i nejasnost ili površna svest o tome šta se sve dogodilo. A sve to deluje na naše odrastanje. To je priča koja ne može cela da se ispriča u 11 epizoda „Tvrđave”.
Tvrđava je lupu prinela jednoj niti svega. Ona može biti ogledalo u malom koje priča priču takozvanih malih, u stvari Velikih ljudi, pa se u njima mogu oslikati neki delovi iskustava raznih ljudi, porodica koje su proživele rat, ali ne može se sve sažeti u jednu tačku i jednu perspektivu.
Mislim da je baš zato važno govoriti o tome, još uvek snimati i baviti se tim temama. Razumem da se svako sa time nosi na svoj način, ljudi su umorni i postoje oni koji se tamo ne bi vraćali, oživljavali nešto što su živeli i dugo pokušavali da shvate i prihvate. Postoji ta kolektivna potreba da se ide dalje koju duboko razumem.
Ali, nažalost, naša realnost je još uvek obojena traumom rata, ratnom retorikom, posledicama devedesetih koje su utkane u sva polja našeg života. Od umetnosti, preko estetike, do funkcionisanja svakog sistema.
Ponovo ću pomenuti devetu epizodu serije koju smo imali priliku da pogledamo prošlog vikenda. Pored svega što se dogodilo, ubijen je i Fefer, koji pre nego što su ga upucali govori: „Šta će vama deca, koji će vama deca kad će deca te dece nas voleti i verovati da su im očevi i dede krivi za sve što im se dešava. Bežaće odavde, trčaće nama u zagrljaj, a vas će kriviti za sve, svoje zemlje će se gaditi, sa razlogom, a ovo što vam se dešava nije kraj.’’
Nažalost, to je delom tako. Još od osnovne škole posmatram puno mladih ljudi koji odlaze, planiraju da odu, razmišljaju o tome. Među njima posmatram i svoju najbolju prijateljicu koja je studirala i živi u inostranstvu, uskoro mogu da kažem dugi niz godina.
Važno je da znamo zašto su stvari sada takve kakve jesu. Vratiti se uzroku. Ali zato je potrebno postaviti sebi mnogo pitanja i tražiti odgovore. Ne samo kroz period devedesetih kada se sve slomilo, već i kroz raniju istoriju.
Pored toga, Tvrđava donosi ljudsku priču, kao što sam pomenula, puno emocija i raznih iskustava. Odrastanje je izazovno u svakom periodu, odnosi nose svoju kompleksnost i sada koliko i tada. Verujem da svako može da pronadje neko parče sebe, da se na neki način prepozna u ovoj priči.
Glavni razlog zašto je važna jeste baš ta emocija. Kako je moj kolega Ognjen pomenuo u nekom od svojih intervjua, patnja je univerzalna. Složila bih se sa time i dodala da je uz to i ljubav univerzalna, kao i izdaja, strah, stid, bes, radost, nada, vera, a „Tvrđava” nosi priču o svemu tome po malo.”
Koliko je važan izbor pravih numera u odgovarajućim scenama – „Kad hodaš” u tvom prvom kadru, odnosno „Ajde, Jano” i „Izgleda da mi smo sami” na venčanju?
Muzika je, što se mene tiče, sama po sebi najpotpunija umetnost, od nje nema odbrane. Ona prosto deluje na čoveka. Za mene tu nema pitanja da li je i koliko je važna. Važna je.
Odabir pesama mi se čini tačan, uz sve krupne i sitne detalje koji čine svet serije. Ona priča priču, prati je, doprinosi atmosferi i emociji. Sve mi deluje na mestu, od instrumentala za uvodnu špicu, obrada pesama korišćenih za scene i za odjavne špice, preko svih pesama i instrumentalnih tema komponovanih za seriju.
Ima nekih melodija koje mi se danima motaju po glavi. Iskreno se radujem prilici da upoznam Petra Bilbiju koji je radio muziku za Tvrđavu i da ga ljudski zagrlim.
Jesu li Darija i Luka zaista „sami i ničiji”?
Takođe bih to tumačenje ostavila publici. Moje viđenje je da možda tu leži tragedija svih poleta i zanosa, što tamo negde čeka nešto što će nas demantovati. A sa druge strane, na nama je da uprkos svemu probamo da se prepustimo, da živimo, da volimo, da verujemo da će sve biti dobro.
Oni u tom trenutku nisu mogli da znaju šta će im sve život i rat doneti. Da jesu, verujem da im ne bi bilo lako da uspostave toliku sreću i lakoću, da veruju da jesu sami i ničiji, ali na taj trenutak jesu bili. A videćemo kakav će odgovor biti kada se cela njihova priča zaokruži.
Kao što je i u životu, onda kada potonemo, kada se zamrači realnost, kada je oko nas svaki dan neka nepravda, teško je da poverujemo u tu lakoću, lepotu, u ljubav, u to da će se stvari promeniti, da će sve biti dobro.
A baš je to možda i smernica za ono ka čemu treba težiti. I jesmo i nismo sami i ničiji, kao i Darija i Luka. Uslovljeni smo svetom koji nas okružuje, ali hajde da se borimo za nas, da ne odustajemo, da kao oni pronađemo put do onoga za šta je vredno boriti se. Da ne odustajemo od toga čak i ako zalutamo na kratko, čak i kada sve oko nas ide nekim drugim putem i kada mislimo da smo sami na svetu, da je nemoguće, da ne vredi boriti se. Hajde da baš tada ne budemo ničiji, da baš tad ne odustanemo. Sa verom u naše Tvrđave.
Šta gledaoci mogu očekivati od Darije do kraja serije, kako se bližimo finalnim epizodama?
Najbolje je da još ove dve finalne epizode ispratimo zajedno, uskoro ćemo imati sve odgovore pred sobom.
Piše: Darko Dumanović
Foto: Aleksandar Letić i Petra Macura