Ministarstvo odbrane je pre nekoliko dana na sajtu objavilo oglas za prodaju „suvišnih i rashodovanih” službenih pasa. Da li je problem terminologija, sam postupak Vojske Srbije ili, pak, postoje mnogo veće teškoće u realizovanju pravne zaštite životinja, razgovarali smo sa dr Ivanom Marković, docentkinjom Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Šta kaže zakon?
Dr Ivana Marković, docentkinja Pravnog fakulteta UB, za Student navodi da je za ovaj slučaj relevantnim pravnim propisom, Pravilnikom o materijalnom poslovanju u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, na više mesta status pasa regulisan upravo kao stvar, počev od člana 2. gde su službene, radne (i druge) životinje označene kao „biološka sredstva”, člana 30. kao pokretne stvari, te je u članu 44. regulisano kako se postupa sa njima, članom 63. njihova prodaja, odnosno članom 71. njihova početna cena.
„U važećim zakonskim propisima nema direktnog poistovećivanja „životinja=stvar”, ali se ono može posredno izvesti iz, na primer, obligacionopravne odrednice da će vlasnik životinje odgovarati za štetu koju pričini njegova životinja po osnovu odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti ili krivičnopravnog shvatanja prema kome životinja može biti opšteopasno sredstvo. U tom smislu pomenuti Pravilnik, istina, kao akt niže pravne snage spram zakona, ide korak dalje i na više mesta poistovećuje životinje sa stvarima. Međutim, prema Zakonu o dobrobiti životinja, radi se o bićima koja mogu da osete bol, patnju, strah i stres, te se ne mogu izjednačiti sa penkalom ili kantom za đubre”, ističe za Student dr Marković.
Glavni okidač za reakciju javnosti upravo je bio korišćeni birokratski jezik, ali on nije glavni problem, jer je ovaj oglas samo još jedan u nizu pokazatelja neadekvatnog tretmana životinja, rekla je Marković.
„Ovaj postupak Vojske Srbije je pre svega nehuman i neetički. Ako je tačna tvrdnja da se radi o ustaljenoj prodaji pasa veterana, i to još po ovim cenama – tim gore. Oni su obavljali čuvarsku, tragačku, zaštitnu službu; pronalazili su minskoeksplozivna sredstva, psihoaktivne supstance, izgubljena i odbegla lica, itd…”, dodaje docentkinja Marković.
Da li je problem samo u ceni?
Cene pasa u oglasu MO kreću se od simboličnih 400-500 dinara, dok pas oštenjen 2019. godine vredi „čak” 3000 dinara.
„Upodobiti vrednost psa, koji je godinama verno služio, bio fizički (is)korišćen do maksimuma i koji je doslovno rizikovao svoj život sa vrednošću jedne paklice cigareta je pre svega simbol nepoštovanja i nezahvalnosti”, smatra dr Ivana, „za sve što je ta životinja pružila Vojsci Srbije i uopšte našem društvu.”
Doc. Marković dodaje da ovde uopšte nije reč o tome da nerealno niska cena pasa služi ubrzanju njihovog udomljavanja, jer bi to podrazumevalo upoznavanje psa sa potencijalnim udomiteljem, ukazivanje na odlike rase i karaktera pojedinog psa, proveru uslova u kojima bi pas živeo, te potpisivanje ugovora o odgovornom vlasništvu. Umesto toga, u oglasu je ponuđeno samo razgledanje pasa uz navođenje računa za uplatu, što ne deluje kao način obezbeđivanja dostojanstvene starosti životinjama.
Kako ističe dr Ivana, početna maloprodajna cena određuje se na osnovu metodologije, koju donosi organizaciona jedinica MO nadležna za nabavke i prodaju, kako je predviđeno u članu 71. gorepomenutog Pravilnika, a na osnovu upotrebljivosti, kompletnosti i kvalitativnog stanja pokretne stvari, odnosno zdravstvenog stanja, starosti, radne i druge sposobnosti životinje.
Ko i kako prodaje pse u Srbiji?
Sa druge strane, prodaja vojničkih pasa na ovaj način i pažnja javnosti koja se probudila time, mogla bi da ima i jednu pozitivnu stranu, a to je pokretanje diskusije o tome ko i kako u Srbiji prodaje pse.
Ovim činom prodaje vojnih pasa bi se moglo postaviti pitanje komercijalizacije životinja, odnosno, ilegalnog rada velikog broja neregistrovanih odgajivačnica. O tome dovoljno govori činjenica da na sajtu Uprave za veterinu postoji samo oko 90 registrovanih odgajivačnica, naspram 4300 onih, koje se oglašavaju na sajtu Kinološkog saveza Srbije.
„Trend u svetu ide ka tome da se životinjama pruži sveobuhvatnija i izvesnija pravna zaštita, dok o tretmanu i vrednosti životinja kod nas, dovoljno govori, na primer, to što je Krivičnim zakonikom predviđena ista kazna za ubijanje životinja kao za, recimo, neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka”, napominje dr Marković.
Razlike u praksi udomljavanja
Dr Ivana Marković ističe da su službeni psi Vojske Srbije prošli specifičnu obuku, te da poseduju specifične karakteristike i da po pravilu nisu pogodni da se udome bilo kome ko nema iskustva sa ovim životinjama.
„Praksa u svetu je da ovi psi ostaju kod svojih vodiča. U Srbiji, pak, u odnosu na obične pse postoji problem neodgovornog vlasništva, kamoli u pogledu nekadašnjih službenih pasa. Zamislivo je da bi ih kupci stavili na pola metra lanca, ili, još gore, kterali na borbe pasa; brutalnu krvavu praksu koja je vrlo prisutna kod nas i koja predstavlja najteži oblik krivičnog dela ubijanja i zlostavljanja životinja iz člana 269. Krivičnog zakonika, a koja u praksi ostaje neprepoznata i nesankcionisana od strane tužilaštva i sudova”, zaključuje docentkinja Marković.
Piše: Milica Kuridža
Foto: Unsplash | Unsplash | Unsplash | Unsplash | Unsplash | Unsplash
Leave a Reply