Spavanje u šatoru jeste odista zanimljivo isključivo zbog samog koncepta spavanja i eventualno ispijanju pića pored vatre. Osim toga, barem iz mog iskustva, spavanje u šatoru jeste neugodno i zamorno iskustvo od kojeg se ne možete previše odmoriti.
Iskustvo prve noći u šatoru
Jutra u festivalskim kampovima proticala su u rekama znoja i kondenzacije u šatoru. Noćenja na planinama pretvarana su u prehlade. Ipak, sve ovo i dalje zadržava određenu jako zabavnu nijansu i pruža iskreni čudni užitak, uprkos neprijatnostima. Sa svim tim rečeno, spavanje u sred ničega u šatoru u Mađarskoj tokom naše prve noći stopiranja bilo je sve samo ne zabavno.
Nakon vrlo kratkog perioda sna, probudio me je blagi trzaj i uzdrhtali glas Danila. On nije mogao da spava od hladnoće, što je bilo razumljivo uzevši u obzir nedostatak vreće. Bilo je negde oko pola 5 ujutru, što znači da sam spavao otprilike sat i po vremena. Sunce još nije svanulo, ali je ova predjutarnja faza dana bila ispunjena vlagom.
Ko nema u glavi, ima u rukama
Blago nervozan zbog neispavanosti bacio sam se na sklapanje šatora. Ovaj zadatak ispostavio se mnogo napornijim i težim nego što sam mislio, pošto uputstva za sklapanje ovog već samosastavljenog šatora nisu bila od prevelike pomoći.
Kako je mehanizam cevi šatora bio nepogodan za sklapanje, a upustva su po svoj prilici pogrešno prikazivali pozicije delova šatora, morali smo sami da se snađemo. Tako smo prešli na parolu da ko nema u glavi ima u rukama, pa smo uz razumevanje da šator treba da zauzme oblik diska, pritisli dve strane do kojih smo došli pretvorivši ih u oblik osmice (što je pisalo u uputstvu, ali drugačije označeno) i onda ih spojili u oblik diska, uz blagu upotrebu sile i neblagu upotrebu psovki.
Takvog smo ga zakopčali u njegovu vreću, znajući da će sledeći put kada otkopčamo tu vreću, šatorska konstrukcija verovatno eksplodirati i raširiti se kao supernova. Ipak, šator je uspešno upakovan u vreću disk oblika i mogao je ponovo da se zakači za ranac. Vreća za spavanje je kudikamo lakše spakovana.
Nepovoljni vetar, pad entuzijazma
Napustivši predeo pumpe, spustili smo se do najbliže stanice gradskog prevoza odakle bismo se zaputili ka Kiškunhalašu. Ovde je počela slabija kiša i malo jači vetar koji je tu kišu terao na nas. Sve ovo pomešano s nedostatskom sna i hladnoćom dodatno je pogoršalo već loše raspoloženje i razbilo sav entuzijazam.
Nas dvojica smo ćutali, a u glavi mi se javljao crv sumnje da ćemo uspeti bilo šta na ovom putu. Ako je postojao momenat kada sam mislio da nećemo uspeti i da ćemo možda odustati to je bilo ovo jutro drugog dana. Ali bili smo svesni da su ovakva jutra stvarne mogućnosti i mi smo ipak nastavili dalje.
Prevoz u Kiškunhalašu
Gradski bus je naišao. Vozač koji ne govori engleski nije razumeo da ga pitamo da li možemo platiti evrima, ali je potom uz pomoć jedne mlađe putnice izdao dve karte od 1,5 evra.
Autobus je bio prepun, uglavnom dece, koja su po svoj prilici išla u školu u Kiškunhalaš. Autobus je bio veoma moderan, čist i sređen što je bilo iznenađujuće s obzirom na to da smo se nalazili u sred ničega na krajnjoj periferiji Mađarske. Put od jedno pola sata završili smo na glavnoj autobuskoj stanici u Kiškunhalašu.
Kiškunhalaš – mesto za stopiranje
Kiškunhalaš je gradić od dvadesetak hiljada stanovnika koji nam se činio mnogo lepšim nego što smo ga zamišljali. Ono što nas je iznenadilo bio je veliki broj škola i obrazovnih ustanova i gomila dece koja su ispunjavala ulice za mesto te veličine.Možda je umor izmenjao realnu percepciju mesta, ali tako nam se činilo.
Kiša je i dalje rominjala, a mi smo se zaputili ka mestu gde magistralni put prolazi kroz grad i kod Shellove pumpe počeli sa stopiranjem negde oko 8 časova. Mesto stopiranja nije bilo loše, pošto su zbog pumpe vozači imali gde da nam stanu, a zbog semafora koji se nalazio odmah nakon pumpe oni morali da uspore i sigurno su nas videli.
Automobili i kamioni su prolazili, nemali broj njih sa srpskim tablicama, ali niko nije stajao. Kako smo i dalje imali samo znak na kome je pisalo BUDAPEST sa nečitkom molbom koju nam je dopisao čovek u kafani prethodne večeri. Odlučili smo da napravimo još jedan znak. Na njemu smo napisali KECSKEMET/DUNAUJVAROS jedno ispod drugog. Iako su bili na potpuno različitim stranama, nalazili su se na putu do glavnog grada Mađarske.
Dobre vesti – pronađen smeštaj u Beču
Nakon kratke pauze za kafu na pumpi kako bismo se malo razbudili i povratili entuzijazam nastavili smo stopiranje. Ovaj novi entuzijazam je bio povezan i sa činjenicom da smo saznali da ćemo imati mesto za noćenje u Beču.
Kako smo na Šelovoj pumpi konačno uhvatili internet, naš drugar Nikola koji nas je dočekao u Novom Sadu obavestio nas je da nam je pronašao smeštaj u prestonici Austrije. Kada se održavao protest 15. marta u Beogradu, ljudi su nudili svoje domove kako bi ugostili studente iz drugih gradova. Žena koja je ugostila Nikolu i njegovu devojku ostala je u kontaktu sa njima.
Ispostaviće se da je njena ćerka bila veoma aktivna u dočeku biciklista u Beču nekoliko dana ranije. Tako je Nikola stupio u kontakt sa ćerkom te gospođe. Objasnivši joj situaciju i avanturu nas dvojice, uspeo je da nam nađe smeštaj u Beču. Prosledio nam je kontakt te žene i ona nam se javila tog jutra. Njeno ime je Bojana i preko prvih poruka delovala je preljubazno i vrlo rada da nam učini ogromnu uslugu.
Neizvesnost i dalje prisutna
Međutim, mi nismo znali da li ćemo i kada stići u Beč, pa nismo mogli ništa da obećamo i da obavežemo. Takođe, kada smo nastavili stopiranje, nismo više imali interneta, pa nismo znali kada ćemo moći da uspostavimo kontakt ponovo.
Ipak, ovo je dalo dosta nade za ubuduće. Sada smo bili dosta veseliji i pozitivniji, pa su nam i ljudi koji su prolazili mahali i trubili. Ubrzo staće nam prva vožnja tog dana. Ukupno 1 sat i 24 minuta od kada smo otpočeli stopiranje, uhvatili smo našu ukupno šestu vožnju.
Šesta vožnja – Janoš
Stari minivan vozio je čovek u ranim pedesetim godinama po imenu Janoš. Omaleni i hitar čovek, brzo je izašao iz vozila, ubacio naše stvari u prostor iza, a nije nas ni pitao kuda idemo. Kada smo ga pitali da li ide u Budimpeštu, odgovorio je Kečkemet, što nam je takođe odgovaralo, samo da konačno uđemo u seriju i da odemo sa krajnjeg juga države.
Janoš nije znao engleski, ali je znao malo nemačkog; pa smo se kroz neveštu kratku konverzaciju sporazumeli toliko da razumemo da je i on u mladosti bio autostoper i da je obišao Nemačku, Francusku, Englesku, Španiju i druge zemlje. Ovo je bilo impresivno, pa kada smo ga upitali da nam ispriča neke doživljaje, jezička barijera je uspostavila preveliku prepreku i nismo ništa mogli da ga razumemo. Zato je ostatak vožnje protekao u tišini.
Tu tišinu je Janoš u jednom trenutku prekinuo setivši se da zna da kaže „Hvala“ na srpskom. Mada smo mi bili ti koji su bili najzahvalniji što nam je bio prvi koji nas je povezao tog dana. Na njegovo „Hvala“ mi smo uzvratili sa „Ksnm(Köszönöm)“, na šta je on odgovorio „Molim“. Vožnja nije trajala dugo, pa smo nakon nekih 45 minuta stigli do ulaza u Kečkemet.
On nas je, verovatno iskoristivši svoje bogato autostopersko iskustvo, ostavio na savršenom mestu za stopiranje, gde se nalazi uključenje za autoput koji vodi ka Budimpešti. Tu su vozači morali da uspore kako bi skrenuli i nalazili smo se direktno na vidiku.
Stvorene i izgubljene uspomene
Hrpu kartona koje smo nosili sa sobom, jer smo želeli sve da ih sačuvamo, stavili smo na zemlju i preko njih ostavili stvari kako bi ih držali. Vetar je ovde bio malo jači, ali ništa preterano. A Janoševa intuicija je bila savršena, pošto nam je posle samo 4 minuta stala naša nova vožnja.
Ispred nas je stao putnički kombi koji je blokirao put svima ostalima, pa smo morali da požurimo i brzo ubacimo stvari. Tako smo zaboravili na kartone koje smo ostavili ispod rančeva i nismo uspeli na vreme sve da ih skupimo i podignemo. Vetar je odneo prva tri kartona koja su nas pratila sve od Beograda i kojima smo izašli iz Srbije i došli do Kiškunhalaša i Kečkemeta.
Mogli smo samo krajičkom oka da posmatramo kako ih neumroni vihor raznosi ka zelenim površinama, znajući da ih ne možemo pojuriti i da nikada nećemo sačuvati nešto što smo toliko žarko želeli, za šta smo se držali tako čvrsto sve do sada, a što je bilo izgubljeno u trenu.
Sledeća destinacija – Budimpešta
Svakako vremena za patetiku nije bilo. Brzo smo se ukrcali u kombi i krenuli prema Budimpešti. Naša sedma vožnja bio je Atila, čovek u tridesetim godinama, koji je na suvozačevom sedištu vozio ženu koja nam se nije predstavila. Atila nije najbolje baratao engleskim, ali dovoljno da se sporazumemo na osnovnom nivou.
Objasnili smo mu da idemo do Strazbura ( ne i zašto doduše jer komunikacija nije bila baš glatka), a da bi nam idealni cilj za taj dan bio Beč. Kada je to čuo, Atila se okrenuo i upitao nas da li je u redu da ne prođe kroz Budimpeštu uopšte, već nastavi autoputem prema severu pošto on ionako ne ide tamo. Mi nismo tada razumeli kuda nam je rekao da ide, ali smo svakako oduševljeno ovo prihvatili pošto nam je odgovaralo da što pre prođemo Budimpeštu i odemo severozapadno.
Ograničen pogled na Budimpeštu
Kombi je bio prazan i prostran, tako da smo se mogli raširiti i lepo odmoriti. Posmatrali smo mađarske ravnice kako se smenjuju sa ponekom šumom. Kada smo se približili Budimpešti, svi pogledi bili su zaklonjeni nebrojenim bukobranima. Tako, nismo mogli ni usputno da vidimo makar ponešto od prestonice Mađarske.
Tek u jednom delu obilaznice koja je kružila na krajnjoj periferiji grada, uspeli smo da uhvatimo pogled Dunava i brda Budimpešte na kojima su bile raštrkane kuće, ništa drugačijeg izgleda od onih koje bi se nalazile u Beogradu. Sve ovo davalo je zanimljivu notu putu, jer kroz jako ograničen pogled pokušavate da vidite i saznate barem nešto o Budimpešti i njenom izgledu.
Ubrzo ćemo ostaviti iza nas i poslednji vidik Budimpešte. Ispred nas su se prostirala brdašca i doline. Opet smo upitali Atilu gde je planirao da nas odveze, ali on i dalje nije uspevao da objasni, a ni mi da shvatimo zbog lošeg engleskog.
Ponovo neizvesnost
Tako, svako naredno mesto pored kog je prolazio autoput bilo je potencijalno stajalište na našoj avanturi. Ovako, uzbudljiva i nepredvidiva vožnja, ostavljala je mnogo toga tajanstvenog. Ni u jednom trenutku nismo znali kada ćemo izaći iz kombija. Za to vreme mogli smo da posmatramo široke prostore iščačkane vetrenjačama za proizvodnju električne energije.
Na više deonica vršeni su radovi na putu, a Atila se u nekim delovima mučio zbog vetra koji je dolazio od kamiona. Veći deo vožnje proveden je u tišini jer razgovor nije bio baš moguć. Danilo je kratko zadremao, a žena na prednjem sedištu nije spustila pogled sa telefona. Kako se Atila nije zaustavljao shvatili smo da se već dobrano približili granici. Nakon nekog vremena, skrenuo je sa autoputa kako bi na obroncima grada Đera kupio neki deo za kombi. Rekao nam je da sačekamo pet minuta, kao i da će nas odbaciti još malo napred.
Rastanak sa Atilom nedaleko od granice sa Austrijom
Atila nas je ostavio na ogromnoj pumpi pored koje se nalazio MekDonalds na autoputu malo posle gradića Mosonmađarovar. Uz osmeh čoveka koji se ne smeje često nas je pozdravio i vratio se prema Đeru.
Pumpa na kojoj nas je ostavio činila se savršenom za stopiranje, a nalazila se na 10 minuta kolima od austrijske granice. Kada smo stigli na pumpu još uvek nije bilo ni 14 časova, tako da smo imali odlično prolazno vreme. Uhvativši internet, dodatno smo se čuli sa Bojanom i ugovorili sve oko dolaska. Prve dve vožnje i dobro prolazno vreme davale su nam dosta samopouzdanja i mislili smo da nam neće još mnogo vremena trebati do Beča.
Loše vesti i nimalo sreće
U međuvremenu nam je javljeno da je većina graničnih prelaza od Mađarske prema Austriji i Slovačkoj zatvorena zbog prve epidemije slinakvi i šapa među stokom nakon 50 godina. Ovo je moglo da nam predstavlja problem ako ćemo granicu preći peške ili pri odluci vozača da nas prime u automobil. Na kartonu smo jedno ispod drugog napisali WIEN/BECS/BEČ, i sa dosta otpimizma stali nedaleko od izlaza iz pumpe da stopiramo.
Automobili raznovrsnih registarskih tablica su prolazili pored nas, od onih iz EU i srpskih pa do nekih daljih istočnih poput ukrajinskih i litvanskih. Ljudi potpuno različitih pozadina smenjivali su se na toj pumpi i nadali smo se da će nas barem neko od njih pokupiti. I tako za tren prođoše prva dva sata od početka stopiranja kako nas niko nije pokupio.
Ono što je dodatno ometalo stopiranje jeste bio neprekidan i snažan vetar koji je šibao po licu. Tokom kratke pauze nazad na pumpi tokom koje smo opet hvatali WiFI, jer ni ona nije prodavala adekvatne SIM kartice, sa nama je stupila u kontakt Lena iz „Dijaspora uz Studente“ i ponudila pomoć u bilo kom pogledu u svakom gradu kroz koji budemo prolazili.
Nismo znali kako je čula za nas pošto nismo nikome ništa pričali, ali kasnije ćemo saznati da je to verovatno bilo preko prijateljice Danilovog oca, Nade, koja živi u Nemačkoj, i koja će tokom celog našeg daljeg puta pisati Instagram stranicama dijaspore obaveštavajući ih o našem dolasku.
Nastavak stopiranja nije doneo puno sreće, pa su tako prolazili i treći i četvrti i peti sat. Ljudima smo bili simpatični, ali nam nisu stajali. Srpski vozači su se naročito oduševljavali Danilovom jaknom Elektroprivrede Srbije (EPS).
Naučene lekcije
Situacija je već izgledala pomalo apsurdno, jer smo toliko blizu da do granice možemo i da dopešačimo, ali se ne sme pešačiti pored autoputa, a drugi prelazi su zatvoreni.
Tada smo shvatili jednu bitnu činjenicu, koja nam je pre bila nejasna zbog našeg slabog autostoperskog iskustva – ne treba isključivo da tražimo ljudima da nas prevezu preko granice. Niko ne želi taj rizik. Umesto toga treba na kartonu dopisati BORDER i onda preći granicu peške, pa stopirati opet sa druge strane.
Iako smo tako učinili, to nam nije donelo mnogo sreće. Više nije bilo toliko sunačno kao pre, a i tip ljudi koji su prolazili nije više bio isti. Sada su to u principu bili vozači nekih kombija ili kamiona koji su prevozili robu i kojima smo nas dvojica predstavljali samo dodatnu smetnju.
Ipak, jedan čovek u belom kombiju bugarskih tablica sa glasnom muzikom koja je dopirala iz vozila, u beloj majici na bretele, malo umazanoj stao je i upitao nas da li nam odgovara Bratislava. Imao je tako iskren osmeh i vedro lice koje je odisalo balkanskim domaćinstvom.
Mi smo ovde napravili veliku stopersku grešku i rekli da bismo ipak išli direktno u Beč. Posle smo se dosetili da bi nam verovatno Lena pomogla da nađemo smeštaj u Bratislavi i da je svakako bolje da odemo u veliki grad umesto da čekamo na ovoj pumpi. Smešila se još jedna noć u šatoru.
Kada smo se vratili na pumpu, videli smo da nam je Bojana rekla da joj se javimo ako nam niko ne stane do pola 8 i da će videti kako može da nam pomogne. Vratili smo se stopiranju, ali je promet vozila znatno opao. Ono što nije opadalo jeste intenzitet vetra koji kao da nam se podsmevao pa postajao sve jači. Kao da smo poput Odiseja otvorili Eolovu mešinu iz koje su na toj pumpi izašli svi oni najgori vetrovi.
Traženje pomoći
Nakon nešto više od 6 sati stopiranja, kontaktirali smo Bojanu i javili da nam niko nije stao. Kasnije nam je javila da je obavestila jednog svog prijatelja o našoj situaciji i položaju i da će on doći da nas pokupi. Tako smo okončali naše stopiranje za taj dan i ostatak vremena na pumpi proveli u čekanju ispred nje hvatajući se za jednu crticu interneta pošto je u toku bilo čišćenje pumpe i promena smene.
Na pumpi osim nas i parkiranih kamiona bila je samo jedna porodica s kolima nemačkih tablica. Dok sam zagledan u telefon sedeo na kartonu čitajući nešto, ispred nas je stao automobil iz kog je izašao čovek u ranim četrdesetim i upitao nas na srpskom da li nas treba da pokupi.
Osma vožnja – Beč
Nakon ukupno 7 sata i 3 minuta od kada smo otpočeli stopiranje na toj pumpi, konačno smo krenuli ka Beču. Osma vožnja bio je Voja sa svojim malim sinom Mikijem. Kada smo ušli u automobil pružili su nam kanister sa energetskim pićem, čokoladice i austrijske tračice koje podsećaju na kobasice za grickanje, uzevši u obzir da smo verovatno bili umorni. Na ovom gestu smo bili prezahvalni.
Dok je Danilo razgovarao sa Mikijem koji je imao dosta toga da ispriča, ja sam pričao sa Vojom. Voja je čovek očiju i osmeha iz kojih izlazi dobrota, po profesiji veterinar. Reklo bi se da se takvo plemenito zanimanje ukalapa u prvi utisak o ovom čoveku.
Pričali smo o svemu, od studija, političkih nauka, politike, protesta, životu u Beču i inostranstvu generalno i tako dalje. Ironično, šteta je što je vožnja bila brza, a granicu smo prošli bez zaustavljanja zbog Šengena, jer bi razgovor bio još duži i zanimljiviji. Voja je ostavio utisak inteligentnog čoveka koji brzo kapira i stvari o kojima možda ranije nije znao.
Mikijev i Danilov razgovor nisam imao puno prilike da načujem, ali iz onoga što smo videli, Miki je ostavio isti taj utisak. Dok smo ulazili u Beč čija je periferija sijala čudnim svetlima kroz noć, za koje je Voja ako me sećanje dobro služi rekao da su od neke fabrike, znali smo da ćemo biti spokojni za tu noć. Vozili smo se pored Dunava i nedugo potom ušli u jedno pomalo skriveno naselje među zgradama novije gradnje i lepo očuvane prirode i održavanih bašta. Tada su nas ostavili ispred Bojanine zgrade.
Doček u Beču
Na ulazu nas je sačekala Bojana, energična žena koja se ponudila da nam ponese i onaj težak šator, ali smo ga ipak mi odneli uz stepenice. Sa nama su se popeli i Voja i Miki sa kojima smo se slikali i onda srdačno pozdravili. Bojana nam je već preko poruka javila da je uspavala decu, pa smo pazili da ne pravimo veliku buku.
Stan je bio jako lep, a soba u kojoj smo spavali je imala staromodni kamin koji je svemu davao posebnu čar. Bojana je tri dana ranije ugostila čak 10 biciklista i neki od dušeka su i dalje bili prisutni. Pošto smo morali biti tihi, a već je bilo i kasno, nismo stigli da se ispričamo.
Bojana nam je objasnila sve oko tuševa i mesta gde ćemo spavati i planove za jutro. Uz osmeh prepun nežnosti poželela nam je laku noć. Nakon što smo se istuširali prvi put na ovoj avanturi, legli smo u krevet i zaspali istog trena. Konačno na toplom i udobnom, a nakon samo nekih sat i po vremena sna prethodne noći.
Sada je pred nama bio najveći izazov do sad – Austrija. Država za koju autostoperi iz svojih iskustava kažu da je najgora i najteža za stopiranje u celoj Evropi.
Piše: Stefan Šajkarević Šeki
FOTO: Stefan Šajkarević Šeki
STUDENTI
Leave a Reply