Tokom proslave Nove 2025. godine, povela se standardna priča o osnovnim ciljevima i željama za nadolazećih 12 meseci. Otac drugara domaćina je, zajedno sa svojom ženom, ispijao viski za stolom pored i posmatrao žurku sa distance. Prišao sam mu, zanimalo me je imaju li oni neke želje i kako te želje izgledaju kada ste stariji. Nakon što mi je rekao neke svoje (uglavnom profesionalne) zamisli, upitao me je za moje. Rekao sam da u ovoj godini želim da autostopiram negde van Srbije, jer je to nešto što želim duže vreme. On mi je odgovorio da je to čista glupost.
Četiri meseca i nijedna ostvarena rezolucija kasnije, studenti iz Novog Sada najavili su svoju biciklističku turu do Strazbura. Kako se ova vest krčkala danima pre njenog objavljivanja, moj drug Danilo i ja smo razmatrali ideju da autostopom stignemo do Strazbura i tamo dočekamo bicikliste.
Iza ideje uistinu je ležao glavni poriv za avanturom, a tek kasnije su na red dolazili sami ciljevi koje su biciklisti imali. Pomalo sebični početni razlozi za polazak, ali iza fasade novinarstva i studentskih ciljeva, glavna je bila želja za pustolovinom.
Kasnije će nam se potpuno iskristalisati u glavama značaj svega što su radili biciklisti i prema tome ćemo zauzeti mnogo ozbiljniji pristup. Ipak, za sada je sve stajalo samo na toj početnoj želji, bez ikakve organizacije i bez ikakvog konkretnog plana.
Prva planiranja
Za planiranje stopiranja koristili smo pomoć vikipedije za autostopere – Hitchhiker’s Wiki. Prema njoj smo sastavili plan za svaki veći grad kroz koji bismo potencijalno mogli proći na našem putu. Ti gradovi su se poklapali sa svim onim gradovima kroz koje su ujedno prolazili i biciklisti.
U planovima smo definisali tačke na kojima bismo stopirali, sa očekivanim vremenima čekanja i šansama da nas neko primi u svoj automobil.
Moje stopersko iskustvo je bilo ograničeno na Beograd i Novi Sad i nije bilo bogato, dok je Danilovo bilo nepostojeće. Prema tome, ovaj poduhvat je za nas bio početnički i pun neizvesnosti, nelagoda i potencijalnih opasnosti. Ali neizvesnost je ubica avanture, a komfor je smrt za nova iskustva.
Neizvesnot i prepreke
Neizvesnost nas je čekala i po pitanju smeštaja. Na aplikaciji Couchsurfing možete ponuditi svoj krevet viška svetskim putnicima da odsednu i upoznaju se sa vama bez novčane nadoknade. Tu aplikaciju smo koristili da se upoznamo sa potencijalnim domaćinima i zatražimo smeštaj za noć.
Međutim, pošto nismo imali verifikovane naloge, imali smo ograničen broj zahteva koje smo mogli poslati tokom nedelje. Zato smo domaćine birali pažljivo, ciljajući ljude sa kojima bismo imali najviše izgleda da se združimo.
Ipak, nakon par dana dopisivanja, nijedan od potencijalnih domaćina nije bio dostupan osim dvojice. Jedan se ispostavio kao nudista koji je morao na hitan poslovni put. Drugi nam je rekao da bi nas mogao ugostiti u kamperu blizu Budimpešte, ako uspemo da stignemo pre 10. aprila. Kako je autostopiranje sve samo ne sigurno, nismo mogli da mu obećamo da će tako i biti.
Obezbeđeno prenoćište na poslednjoj etapi puta
Kasnije će nam se javiti jedan Makedonac, Nikola, koji je video naš okačen public trip. Ponudio nam je smeštaj u Ofenburgu, na 40 minuta od Strazbura, sa nemačke strane granice. Dakle, osim poslednje etape puta, nigde nismo imali prenoćište.
Kako bismo imali barem neku određenu garanciju u vidu spavanja, krenuli smo u potragu za šatorom. Ovde nam je pomogla Radna grupa za donacije Fakulteta političkih nauka, koja nam je donirala šator i vreću za spavanje.
O našem planu nismo rekli nikome, osim nekoliko osoba koje su znale za ideju od ranije. Dva su razloga za ovo:
- Nismo želeli da se pročuje i da potom skrećemo pažnju sa biciklista.
- Nismo želeli da se pročuje, jer bi onda postojala šansa da bi nas ljudi nudili da nas voze, a to onda ne bi bilo prirodno; štaviše, ne bi bilo autostopiranje.
- Zato što nisam bio siguran da ćemo uopšte stići do mađarske granice, pa nisam želeo da izbaksuziram.
Za ideju nisu znali ni moji roditelji, koji su samo znali da želim da idem do Strazbura. Mislili su da će nam Student i biciklisti pomoći oko prevoza i smeštaja. Danilov otac je znao i on nam je kasnije mnogo pomogao.
Odlučen datum polaska
Tako, polupripremljeni, bez mnogo novca, bez smeštaja i ni sa čim osim proste želje, na jednoj kućnoj žurci, Danilo i ja smo odredili konačni datum polaska: ujutro 9. aprila krenućemo sa stopiranjem iz Beograda.
Prvo stopiranje i prve prepreke
Prema savetima koje smo našli na internetu, iz Beograda smo odlučili da stopiramo u Batajnicu do Novog Sada. Danilo je od svojih kolega na Filozofskom fakultetu dobio nešto konzervirane hrane za put. Našli smo se na Zelenom vencu. Odatle smo gradskim prevozom otišli do Batajnice.
Vikipedija za stopere je preporučivala da se stoperi popnu na nadvožnjak koji je bio deo autoputa A1 (E75). Međutim, kada smo stigli tamo, nismo mogli da nađemo mesto gde bismo se popeli na nadvožnjak. Čak i da smo uspeli u ovoj zamisli, na tom mestu nije moglo da se stopira, jer je to nezakonito u području autoputa. Pored toga, automobili su već tu išli velikom brzinom, pa su šanse da neko stane bile minimalne.
Zato smo morali sami da pronađemo novu lokaciju na mapi. Pronašli smo mesto gde se put iz Zemun Polja uključuje na autoput. Odlučili smo da odšetamo do tamo i tu okušamo sreću. Krenuli smo nekakvim zemljanim putićem, iznenađujuće ugaženim jer nije jasno ko bi tuda prolazio. Naišli smo na malu deponiju, na kojoj su bile razbacane uglavnom odeća i obuća, stvari iz domaćinstva i iscepani kauč.
Stali smo pored znaka koji vozačima želi doviđenja i srećan put iz Beograda i tu podigli palac i karton na kojem je pisalo NOVI SAD/SUBOTICA. Mesta za stajanje nije bilo puno, a automobili nisu bili ni najsporiji. Brzo smo odlučili da se pomerimo uz put, bliže naselju Zemun Polje. Na tom kratkom pešačenju prošli smo kroz bodljikavo rastinje i ulepili se čičkovima. Stali smo na prvoj raskrsnici i potom podigli palac.
Situacija je bila bolja jer su vozila bila sporija i bilo je kudikamo više mesta za automobile da stanu. Danilo se ogrnuo zastavom Srbije u nadi da će ona privući potencijalne vozače.
Podrška vozača, ali ne i prevoz
Vozači su nam trubili i mahali, davali podršku, ali niko nije stajao. Nakon nekih 25 minuta, krajičkom oka smo ugledali beli automobil koji je na 15 metara iza nas stao u jednom zemljanom delu koji je delovao kao improvizovani zaustavni prostor. Bilo ga je teško ne videti jer je dim kuljao iz automobila. Zadržao se tu možda 15 sekundi, ali su tih 15 sekundi bili značajni za nas jer nam je pomogao da pronađemo konačno mesto za stopiranje do Novog Sada.
Nakon što smo se pomerili do blatnjave čistine, videli smo da vozila imaju dosta prostora da stanu i da je naša vidljivost mnogo bolja.
Prva vožnja
Petnaest minuta nakon što smo stali tu, odnosno sat i 15 minuta od kada smo prvi put podigli palac, stao nam je prvi automobil.
Imali smo smo dogovor da pamtimo modele automobila i registarske tablice i da te podatke šaljemo njegovom ocu zbog bezbednosti i nepredviđenih neprijatnosti.
Već pri prvoj vožnji smo zaboravili ovo da uradimo, jer smo od ushićenosti i sreće što nam je neko stao, poskakali, ubacili stvari u gepek i seli u kola. Jedino smo zapamtili da su kola bila crvena.
Prva vožnja na našem putu do Strazbura bila je sa Anjom i njenim drugarom, čije ime smo zaboravili. Oboje su učenici Medicinske škole i išli su kod svojih prijatelja u Novi Sad. Oboje su bili jako dobro raspoloženi.
Mi smo im pričali o onome što planiramo, što je naišlo na čuđenje, ali i odobravanje. Oni su u kolima pravili planove o moru na leto. Potom se Anja izjadala o svojim bivšim ljubavima, iščuđena muškom nezrelom prirodom. Takođe je pomenula da je sa dečkom nedavno raskinula jer je saznala da je bio na mitingu u Sremskoj Mitrovici.
Uz malo jugoslovenskog roka, vožnja je prošla brzo i ugodno, i mi smo malo posle podneva bili u Novom Sadu.
Novi Sad i druga vožnja
U Novom Sadu nas je nakratko ugostio drug Nikola, koji nam je pored okrepe, dao hrane za put, powerbank i pola litra domaće rakije. Sa nama je sačekao potom drugu vožnju, našeg druga Popu, koji je oko 14 časova došao kolima i odvezao nas do prve pumpe na autoputu nakon izlaska iz Novog Sada. Tu su nas pozdravili i mi smo otpočeli stopiranje na pumpi.
Na kartonu smo napisali HUNGARY/MAĐARSKA i stajali smo pri izlazu sa pumpe gde su nas videla sva vozila koja su prolazila. Pumpa je bila manje prometna nego što je bilo poželjno, što nije ulivalo hrabrost.
Sledeće odrediše – Hungary/Mađarska
Već je bilo 14:30, a naš idealni cilj za taj dan bio je dolazak u Budimpeštu. Ovo se u tom trenutku činilo malo mogućim, ali naše neiskustvo davalo nam je neopravdanu hrabrost koja će nas koštati kasnije.
Kamiondžijama smo lično prilazili i pitali ih da li bi nas povezli, ali su svi odrično odmahivali. Vozila su prolazila, pokazivala da su puna ili da idu samo do Vrbasa, ili su jednostavno mahnula u prolazu. Radnici na pumpi su mislili da smo Mađari, pa su nam isprva na mađarskom poželeli sreću.
Nakon nekih sat i 15 minuta, ugledali smo dva parkirana kombija sa subotičkim tablicama i znali smo da ćemo ih targetirati kada njihovi vozači završe sa odmorom. Tačno sat i 37 minuta od početka stopiranja na ovoj pumpi, jedan od tih subotičkih kombija nas je povezao.
Treća vožnja do Subotice
Naša treća vožnja prvo je prošla pored nas, pa je vozač ubacio u rikverc i pitao nas da li nam odgovara Subotica. Mi smo ushićeno odgovorili, a onda nas je čovek u srednjim tridesetim primio u svoj kombi. Stvari smo ubacili pozadi, gde nije bilo ničeg osim paleta, što ukazuje da se ovaj kombi koristi za prevoz robe.
Kombi je vozio Miodrag, čovek tužnih očiju i prijatnog osmeha, koji nas je pitao o našem putu. Njemu smo kazali da stopiramo do Budimpešte i nismo pričali o blokadama. On nam je govorio o svojim karate danima i o poslu. Iz njegovog načina govora izlazila je neka toplina. Vojvođanska ravnica upotpunjavala je mirnoću vožnje, a zeleno-žuti predeo ostavljao je mnogo prostora maštanju.
On nas je odbacio do pumpe nadomak Subotice na autoputu, govorivši da je tu promet dobar, sa dosta autobusa, i da ne bi trebalo da imamo problema da nađemo prevoz. Pri rastanku nam je stavio u ruke 1000 dinara, a uprkos našem odbijanju, insistirao je da ih uzmemo. Mi smo mu se srčano zahvalili i potom izašli iz kombija.
Kako preći granicu peške?
Pumpa je bila prazna. Osim jedne romske porodice u kolima nemačkih tablica, na pumpi nije bilo nikoga. Niti je bilo ko ko je prolazio sa autoputa silazio do ove pumpe.
Kako smo ovde proveli oko 20 minuta osmatrajući situaciju, shvatili smo da ćemo se načekati dok nam neko ne stane.
Sa druge strane pumpe prolazio je neki lokalni put koji je vodio za Višnjevac salaš, i tu je proleteo bus gradskog subotičkog prevoza.
Odlučili smo da pokušamo da stignemo do grada i da pređemo mađarsku granicu peške, na graničnom prelazu Kelebija.
Žičana ograda na pumpi bila je pocepana i oborena, pa smo je preskočili i izašli na put. Stanica se nalazila odmah ispred nekog ogromnog krsta koji je prikazivao Raspeće Isusovo i koji smo viđali na više mesta po subotičkom kraju i u Mađarskoj.
Dok smo čekali da naiđe prvi gradski prevoz, odlučili smo da dignemo palac za svaki slučaj. Posle samo 7 sekundi, stao nam je automobil.
Malo sreće i četvrta vožnja
Četvrta vožnja bio je Atila. On je vozio iz Čantavira, gde je bio u poseti ženi, nazad ka Subotici. Čovek u četrdesetim godinama, bio je veoma prijatan i raspoložen za razgovor. Iz njega je isijavala stereotipna vojvođanska opuštenost. Razgovor sa njim protekao je u blagom tonu i humoru. Govorio nam je kako je ponovo upisao Visoku tehničku školu strukovnih studija u Subotici kako bi konačno završio, iako se već 15 godina bavi tim zanatom. Ostalo mu je da položi još jedan ispit i napiše diplomski rad, ali su ga blokade malo omele u tome.
Ipak, po njegovom laganom držanju vidi se da ga ovo ne ometa mnogo. Dok je vozio, prolazili smo kroz okolne salaše koje verovatno ne bih nikada video da nas nije pokupio, i u njima me je zapanjio broj Raspeća i konja.
Suboticu smo ugledali prvi put i ostavila je jako prijatan utisak u tom malom vremenskom prozoru tokom kog smo mogli da je vidimo. Atila je ostavio utisak vrlo dobrog i opuštenog čoveka. Ovaj utisak nam se upotpunio kada nas je odvezao na 200 metara od granice, iako nije tuda išao.
Blizu granice smo zatekli veliku ružičastu kuću, sa motivima Hello Kitty koja se presijavala, i čije su fasadne šljokice vrlo lako mogle da odvuku pažnju s puta.
Poslednja kafana u Srbiji
Nakon što nas je Atila ostavio, Danilo i ja smo ušli u verovatno poslednju kafanu pred granicom. Ispred kafane nalazio se kružni tok, na koji se uključivao put ispunjen kamionima koji su stajali u mestu. Kafana je bila u starogradskom maniru, s drvenim stolovima i kariranim stolnjacima punim rupa od cigareta. Gazdarica kafane shvatila je šta radimo i zainteresovano nas propitala o našem putu. Poželela nam je puno sreće na kraju razgovora.
Ova kafana bila je i mesto našeg poslednjeg javljanja pred ulazak u Mađarsku, jer nismo imali internet u romingu. Nameravali smo da kupimo SIM karticu na prvoj pumpi pri ulasku u Mađarsku, u nadi da će nam taj internet važiti za ceo prostor Evropske unije. Nakon što smo javili Danilovom ocu da možda neko vreme neće čuti ništa od nas, videli smo da se sunce polako spušta i da nam nije ostalo mnogo dnevnog svetla. To je trebalo da nam bude znak da ostanemo u Subotici, ali smo, vođeni samouverenošću koju nismo imali čime da pokrijemo, odlučili da nastavimo ka Budimpešti.
Prva granica
Na graničnom prelazu nije bilo nikoga, pa smo samo prišli prvom pultu. Sa srpske strane tri mlađe graničarke bile su zaintrigirane i u početku pomislile da pešačimo. Kada smo im rekli da idemo autostopom, delovalo im je simpatično. Lupile su pečat i brzo nas propustile dalje.
Ničija zemlja bila je potpuno prazna, a radnje koje su prodavale robu bez akciza i carina bile su napuštene i načete zubom vremena.
Na mađarskoj strani granice, mlađi graničar nas je začuđeno gledao i imao poteškoća da uspostavi normalnu komunikaciju s nama, mešajući srpski i mađarski. Činilo nam se da nas je malo zavitlavao na mađarskom. Kratko nam je pogledao rančeve, upitao nas za rakiju koju nam je dao Nikola i pustio nas dalje.
Želja ispunjena
Osećaj koji smo osetili kada smo prešli granicu bio je neopisiv. Želja koju sam dugo gajio – da stopiram van Srbije – konačno se ostvarivala. A ovo je bio tek prvi deo našeg dugačkog puta. Ipak, makar nakratko, mogli smo da uživamo u svojoj prvoj maloj pobedi. Uspeli smo da pređemo granicu autostopom i sada su nas tek čekali izazovi, sada nas je tek čekalo more neizvesnosti i nepoznanica. Sada nas je čekala avantura.
Tompa – polunapušteno mesto
Odmah po prelasku granice pružalo se prvo naselje u Mađarskoj – Tompa. Sa suprotne strane puta primetili smo red vozila koja su čekala da uđu u Srbiju. Malo dalje, takođe s te strane puta, odmah uz ulicu, nalazila se kućica s LED slovima kojima se poručivalo svakome ko se usudi da stane ispred nje da – pojede fekalije. U kućici je sedeo starčić koji nas je primetio i mahnuo nam, a po svemu sudeći, prodavao je nekakve vinjete.
Tompa je delovala kao polunapušteno mesto, bez mnogo života i radosti, a takvoj slici nije pogodovao sumrak koji se polako spuštao. Malo automobila je prolazilo pored nas, a nijedan nije stao. Jedan meštanin, primetivši da stopiramo, prišao nam je i upitao kuda smo se zaputili. Kada smo mu rekli da nam je Budimpešta željena destinacija, zabrinuto nas je pogledao, a onda na srpskom počeo da nam preporučuje moguće opcije prevoza.
Smatrajući da nećemo uspeti da nađemo prevoz do Budimpešte te večeri, na aplikaciji koja je, po svoj prilici, pokazivala linije mađarske železnice, tražio nam je moguće vozove iz svih obližnjih mesta. Uz malo mučenja – jer je aplikacija delovala užasno napravljeno – nije pronašao nijedan. Ipak, preporučio nam je da odspavamo u Tompinom jedinom motelu i tamo sačekamo jutro. Nama se ta opcija nije činila idealnom. Zahvalili smo se i nastavili put dalje.
Staro Užice u Mađarskoj
Tompa je i dalje delovala mrtvo, mada se, prema mapi koju smo kasnije pogledali, glavni deo naselja nalazio malo dalje od puta. Malo niz put naišli smo na kafanu po imenu Staro Užice. Obojica smo se iznenadili ne samo činjenicom da smo naišli na srpsku kafanu, već i njenim imenom. Odlučili smo da tu sednemo, uhvatimo internet i napravimo dalji plan.
U kafani je bilo nekoliko ljudi, svi Srbi. Po akcentu je delovalo kao da su iz zapadnog dela zemlje. Videvši da stopiramo, prirodno su se zainteresovali.
Isticali smo da idemo do Budimpešte i da se nadamo da će nam neko stati. Upitali smo ih za prvu pumpu i rekli su nam da je udaljena oko četiri kilometra. Sve šifre za Wi-Fi koje nam je dao gazda kafane nisu radile. Nema veze, nastavićemo bez interneta.
Uz pivo smo napravili novi znak: BUDAPEST. Stariji čovek, koji je rekao da je pola Mađar, pričao nam je o nekoj kući koju je nasledio od oca, a potom se ljubazno ponudio da nam ispod natpisa BUDAPEST dopiše i molbu na mađarskom jeziku. To smo zadovoljno prihvatili. Ipak, rakija je nadvladala njegove rukopisne sposobnosti, pa su tri reda teksta koja je ispisao bili prilično nečitki. Mi smo se svakako zahvalili i dodali smajlija.
Uputili smo se prema pumpi, naslepo, bez interneta. Imali sreće da je put išao samo pravo, bez ikakvih skretanja. Kako smo se odaljavali od granice, Tompa je postajala sve mračnija, a svetla bandera sve udaljenija. Put je uskoro postao mnogo mračniji, jer više nije prolazio kroz glavno naselje, već kroz zaseoke. Ubrzo nas je zaustavila saobraćajna policija i pregledala pasoše. Kada su čuli za naš plan, samo su se nasmejali i poslali nas dalje niz put. Par minuta kasnije stao nam je automobil.
Peta vožnja
Naša peta vožnja ugledala nas je nekako u mraku. Vozač nas je pitao na mađarskom gde želimo da idemo. Pošto nije razumeo „gas station“, rekli smo „benzinska pumpa“, što je on ponovio sa tvrdim mađarskim akcentom i sugerisao nam da uđemo u kola.
Stariji čovek, koga nismo ništa razumeli, odbacio nas je nekih pet minuta niz put, do naše prve pumpe u Mađarskoj. Zahvalili smo mu se na mađarskom, izašli iz automobila i nastavili dalje.
Pumpa je bila na suprotnoj strani puta, što je značilo da tu ne možemo stopirati. Bila je to mala, prilično zapuštena pumpa sa slabim osvetljenjem. Radnik na pumpi, iznenađen našom pojavom, saopštio nam je da ne prodaju SIM kartice. Nisu imali ni Wi-Fi. Razočarani, morali smo da nastavimo put naslepo.
Mađarske ravnice
Kada kažem naslepo, ne mislim samo bez mape i interneta, već i bez svetla. Nakon te pumpe napustili smo poslednji izvor osvetljenja. Ispred nas se pružalo ogromno ništavilo mađarske ravnice, gde se jedva moglo razaznati bilo šta u daljini. Bio je to jedan od retkih trenutaka u životu kada zaista možete da se divite mesečini i svetlosti koju ona pruža. Nebo iznad tih nekoliko narednih kilometara bilo je toliko čisto i puno zvezda – istih onih koje su putnici vekovima posmatrali dok su pešačili ovom ravnicom. Možda su ih koristili za navigaciju, ali mi takve veštine nismo posedovali. Oslanjali samo se na uspavljujuću mesečinu koja je nežno osvetljavala drum.
Ovaj vanvremenski prizor povezivao nas je s mukama svih putnika iz svih epoha, iz različitih delova ove ogromne nizije, koji su krenuli na svoj put sa neizvesnošću ili jednostavnom željom da nađu prenoćište za veče.
Ti putnici su u davna vremena možda imali konje ili magarce da im nose stvari – mi nismo. Šator i vreća koje smo dobili sa FPN-a bili su mi okačeni o ranac koji sam, naivno, prepunio stvarima koje nisam ni jednom upotrebio tokom puta.
Šator je bio samosastavljajući, u obliku diska, prilično težak, posebno zbog metalnih cevi koje su ga činile. Sve to bio je veliki teret za ramena tokom ovih kilometara koje smo prelazili od granice.
Prva pumpa nakon granice – svetionik nade
Na nekom desetom kilometru od granice naišli smo na prvu pumpu sa naše strane kolovoza. Shellova crvena pumpa stajala je kao svetionik nade da ćemo konačno naći internet i možda neki način da stignemo do prvog većeg mesta kako bismo platili smeštaj. Tu nadu su razbili radnici na pumpi kada su nam saopštili da zatvaraju za deset minuta i da primaju samo kartice.
Ipak, dok smo sedeli pored puta, uhvatili smo njen besplatan WiFi i javili svima koji su znali za nas da smo živi. Nakon toga smo nastavili dalje.
Prvi autobus za Kiškunhalaš tek ujutru
Posle pumpe počeo je red kuća, od kojih je trećina izgledala napušteno, ali smo konačno ušli u naseljeno mesto. Ubrzo smo naišli na stanicu lokalnog javnog prevoza i videli da je poslednji autobus za prvo veće mesto, Kiškunhalaš, već otišao. Novi kreće tek ujutru.
Na toj stanici bilo je upozorenje o divljim životinjama zaraženim besnilom, i o postavljenim zamkama, te da ljudi paze gde vode svoje pse.
S tim na umu, nastavili smo dalje, dok par kilometara niz put nismo naišli na sledeću pumpu. Ona je bila čudnog izgleda – na dva sprata. Gornji sprat je više ličio na stambeni prostor, a enterijer je bio još čudniji, s braon keramičkim pločicama koje su celokupnoj atmosferi davale čudan, noćni prizvuk. Ni ovde nisu imali SIM kartice, ali su imali WiFi. Pošto su evri konvertovani u forinte po kursu koji je u tom trenutku želeo prodavac, vodu smo dobro preplatili. To će nam biti lekcija da u Mađarskoj ipak zamenimo neki evro za forinte (što, naravno, nijednom nismo uradili).
Na ovoj, kao i na prethodnoj pumpi, kratko smo zastali ispred i stopirali prolazeće kamione, koji su nas zaslepljivali dugim svetlima. Vetar koji su ostavljali za sobom pretio je da oduva sve kartone koje smo imali – a koje smo jako želeli da sačuvamo.
Uvidevši na mapi da je sledeća pumpa, bolje ocenjena od ove, udaljena samo 25 minuta hoda, odlučili smo da krenemo do nje u nadi da ćemo tamo pronaći SIM kartice i možda rešenje za prenoćište.
Poslednja pumpa i spavanje u šumi
Treća pumpa nije bila velika, ali je ispred nje bilo parkirano nekoliko kamiona. Unutra je bila jedna žena, u kasnim četrdesetim, vedrog osmeha i ljubaznog pogleda. Rekla nam je da najbliži smeštaj možemo naći u Kiškunhalašu. Kako je on bio predaleko da bismo išli pešice, a napolju veoma hladno, odlučili smo da sednemo u kafiću pumpe i razmotrimo sve opcije.
Nakon što smo jeli, shvatili smo da ćemo morati da spavamo u šatoru. Ovo ne bi bio problem da napolju nije bilo blizu nule, uz blagi, hladan vetar. Ipak, bili smo svesni da je ovakav scenario moguć. Muka je naterala – ne možemo ostati budni celu noć, a sutradan stopirati kao zombiji. Uz to, ne bi bilo idealno da zaspimo kod stranaca u kolima.
Dvadesetak kilometara koje smo prepešačili od granice doveli su nas do ove pumpe.
Prvo smo pokušali da postavimo šator iza ograde pumpe. Tamo je zemlja bila vlažna i mekana, nepogodna za spavanje. Nismo imali nikakvu izolaciju osim kartona koje smo poneli i kutija koje nam je dala žena s pumpe. Kako je to bilo loše mesto za kampovanje, krenuli smo u potragu za drugim zaklonom, daljim od pogleda vozača s puta.
Prešli smo na drugu stranu puta i ušli među drveće koje je činilo malu šumu, razdvajajući put od udaljenijeg seoceta. Kada smo se dovoljno udaljili od puta, shvatili smo da je zemlja ovde mnogo suvlja i pogodnija za postavljanje šatora. Svuda oko nas bilo je suvih grančica, pa nije bilo teško skupiti drva za vatru.
Pripreme za spavanje
Prilikom rasklapanja šatora, shvatili smo da je pretežak i komplikovan za montažu. Obični, ručno sklapajući šatori daleko su praktičniji. Ipak, ovaj je imao prednosti – dobra izolacija i dovoljno prostora za obojicu. Nakon pobadanja klinova, šator je bio spreman.
Hladnoća je sve više grizla prste, pa je vatra postala imperativ. Nismo smeli da zapalimo veliki plamen da ne bismo izazvali požar ili privukli pažnju s puta. Mala vatrica, tik uz šator, pomogla je da se makar malo ugrejemo. Za taj plamen možemo zahvaliti Danilovim veštinama – poseduje izuzetan set sposobnosti za preživljavanje, a paljenje vatre bez ičega je samo jedna od njih. Dok smo sedeli uz vatru, začuli smo zvuke u daljini.
Kroz tišinu mađarske ravnice prolomio se prvi krik. Kada vam stariji ljudi opisuju drekavce – tako to zvuči. Isprva nam je bilo smešno, ali zatim se prolomio i drugi, pa treći krik. Da li u Mađarskoj žive drekavci – nismo znali, ali smo tu mogućnost odbacili kao malo verovatnu. Krici su se nastavili nekoliko minuta i verujemo da su dolazili od šakala, mada nismo sigurni da li ih ima u tom delu. Možda je bila neka noćna ptica – tada nismo mogli znati. Zvuci su prestali, a mi smo ugasili vatru i legli da spavamo.
U jakni sam se ušuškao u zimsku vreću za spavanje i to mi je pružilo dovoljno topline za miran san. S druge strane, Danilo nije imao vreću – svoju je ostavio u Beogradu. Tvrdio je da mu neće trebati i da će moći da spava bez problema. S tim na umu, negde oko pola četiri ujutru, utonuo sam u lagan san. Ne sećam se da sam sanjao išta.
A onda, nakon nekog vremena, probudio me je neočekivani zvuk.
Piše: Stefan Šajkarević Šeki
Leave a Reply