U jeku masovnih šetnji iz više gradova i regiona Srbije ka Nišu, naš reporter prisetio se šetnje do Kragujevca. Dok se utisci iz Niša još uvek nisu slegli, oni nedavni iz Kragujevca su se iskristalisali u potpuno iskustvo. Kako su svojim očima videli taj poduhvat i kako je kroz razne peripetije grupica iz teksta uspela da stigne do Kragujevca peške videćete u njihovim doživljajima.
Nešto malo pre 23h Danilo i ja ulazimo u kafanu „Balkan” u centralnoj ulici Kragujevca. Prljave odeće, poderanih cipela, neokupani, ogrnuti ružnim šarenim ćebetom unosimo tri metra dugačak transparent u prostoriju pazeći da ne udarimo nikog u prepunom lokalu. U kafani nastaje opšta histerija, muzika svira još glasnije, a ljudi ustaju i prilaze da nas pozdrave. Izgubljeni u vremenu i prostoru, nekako se jedna misao provlačila kroz glaveobojice: „Konačno smo stigli.” Sada konačno možemo da sednemo, nakon četiri, odnosno tri dana napornog hoda.
Drugi, ali prvi dan
Moj deo priče počinje nekoliko kilometara pre ulaza u Mladenovac. Dogovor je bio da se nađem sa moja tri drugara: Danilom, koji je peške išao i do Novog Sada nepune dve nedelje ranije, kao i sa Popom i Kurtom, koji su upravo iz Novog Sada i došli. Prvi susret je bio srdačan, ali mi je ipak davao jednu brigu – izgledali su umorno i žalili su se na bol u nogama. Pošto sam sumnjao da mogu preći uspešno sva četiri dana, nisam se priključio samoj šetnji od početka. Samim tim sam izbegao i da peške pređem avalski region koji je, izgleda, mnoge eliminisao.
Tokom pauze pred ulazak u Mladenovac ljudi iz Visoke zdravstvene škole koji su bili zaduženi za saniranje povreda, imali su puno posla. Redari su iznova ponavljali da ko misli da ne može da izdrži put, treba da se javi kako bi ga vratili nazad. Prema rečima moja tri drugara, skoro polovina ljudi je odustala u odnosu na broj koji je započeo put.
Pošto nismo ništa doručkovali od jutros, što je pogotovo važilo za moje drugare koji su morali da ustanu dosta rano kako bi se spremili na vreme za polazak iz Sopota, jedva smo čekali pauzu u Mladenovcu. Pečenjare koje pozdravljaju putnike na putu od Beograda do Mladenovca kao da su bile ironičan podsetnik na tu situaciju.
Nema pumpanja u naseljenim mestima
Kolona još u naboju snage je ushićeno vikala povike „Pumpaj!”. Do nas su došle reči da su redari na nekom svom zatvorenom sastanku napomenuli da „nema pumpanja u naseljenim mestima”, ali smo ovo brzo odbacili kao šalu.
Kako smo se približavali Mladenovcu i kako su prvi jutarnji paracetamoli počeli da rade, atmosfera je postajala sve bolja. Uskoro nepregledne kolone ljudi počeće da pozdravljaju studente. Radnici sa obližnjih građevina prekidali bi svoj posao kako bi mahali studentima, koji su im uzvraćali povicima „Majstori, majstori” i „Studenti uz radnike”. Ako bi se vozač nekog kamiona sirenom pridružio pumpanju, kolona bi skandirala ime firme kojoj kamion pripada.
Tufnasto ćebence
Spuštajući se nizbrdo ka centralnom trgu ovog mesta, ljudi su koloni dodavali sve i svašta, od hrane do čarapa. Odjednom mi je na glavu doletelo neko tufnasto ćebence. Kada sam se okrenuo, žena mi je samo vikala: „Nosi, nosi.” Nisam imao drugog izbora osim da je poslušam. To ćebe je odmah dobilo namenu – sedenje na njemu.
Šetnja po Šumadiji VS šetnja po Vojvodini
Trg je bio ispunjen tezgama na kome je bilo pregršti hrane (od kiflica, preko pečenja i pljeskavica u lepinji, do gulaša i supe), pića (vode sa elektrolitima, sokovi, energetska pića itd.), lekova i drugih stvari potrebnih za šetnju.
Ali ono što, na primer, nisam video tokom šetnje ka Novom Sadu to je bio poseban odeljak sa čarapama, kapama, rukavicama i sličnim odevnim predmetima koji bi pomogli šetačima da se ugreju. Nisam mogao da verujem da su građani bili tako divni i skupili novac i pokupovali toliko stvari kako bi bili sigurni da će nam biti dovoljno toplo tokom nastavka puta. Sa tim na umu, uskoro je počeo da pada veoma slab sneg.
Nakon što je kolona obavila nuždu po okolnim ToiToi WC-ima, kafićima i kladionicama, put se nastavio.
Podrška učenika Osnovne škole u Mladenovcu
U nekom prigradskom naselju Mladenovca, deca iz osnovne škole su pohrlila na prozore i mahala i pozdravljala studente, sa transparentima koje nisam mogao iz te daljine da pročitam.
Malo kasnije, pošto je jednog od nas četvorice potreba za velikom nuždom poterala u obližnji „AgroGas”, čiji su radnici izneli pića koja su davali studentima, ostatak ekipe je ostao da ga sačeka. Sa nama je bio i naš prijatelj redar, Igor. Sedeći na ćebadima koja smo dobili u Mladenovcu, dobijali smo zabrinute poglede ostalih šetača. Uskoro su krenuli da prilaze i pitaju treba li nam pomoć i šta nas boli. Ljudi iz VZŠ-a su odmah prišli, misleći da ne možemo da nastavimo dalje. Svima smo morali da objašnjavamo pravi razlog zašto sedimo tu. Uskoro nakon toga morali smo da trčimo kako bismo stigli kolonu.
Ljudi su otkidali grane ili jednostavno uzimali sa zemlje istrulelo drveće kako bi napravili štapove za šetnju. Oni će im dobro koristiti, pogotovo nakon naše sledeće pauze – Markovac.
Negde između Mladenovca i Aranđelovca
Markovac je jako malo selo, ali sa lepom osnovnom školom i još lepšim karakterom ljudi. Veliki broj njih se okupio kako bi nam učinili kratak boravak ispred te škole što boljim. Na moje pitanje da dobijem jednu vlažnu maramicu, dobra žena mi je poklonila celu kutiju: „Spremili smo mi toga mnogo, ne brini se, nosi”.
Poslužili smo se domaćim suvim mesom i čvarcima, a tu su bili i rolati sa makom, suve šljive, pite sa raznovrsnim voćem i slično. Pošto je red za WC bio veliki, imali smo vremena da popijemo jedno pivo i taman malo da uživamo u lepšem vazduhu.
Sa prvim naznacima mraka, kolona se uspostavila. Iz razloga koji sam u trenutku pisanja teksta zaboravio, stajali smo tako skoro 20 minuta čekajući polazak. Jedan momak pored je nosio zvučnik i puštao energičnu domaću muziku, mahom rep i trep žanra, što je podiglo malo spuštenu atmosferu. Uskoro će pasti potpun mrak i ništa se neće videti u daljini, osim svetala onoga što smo pretpostavljali da je Aranđelovac.
Dobro došli u opštinu Aranđelovac
Uskoro ćemo naići na znak koji je označavao da smo napustili opštinu Mladenovac. Tek sada smo shvatili da smo izašli iz rejona Grada Beograda i to je pomoglo da pojmimo zapravo koliko društvenih i socijalnih različitosti ovaj jedan geografski pojam obuhvata. Uskoro će nam znak poželeti dobrodošlicu u opštinu Aranđelovac, a potom i u mesto Orašac. Glavna urednica Studenta je iz Orašca, gde je bila sledeća pauza. Pošto smo se čuli, objasnila nam je da zapravo nismo ni blizu glavnog dela Orašca i da ćemo znati da smo blizu kada vidimo groblje.
Ustanak ponovo u Orašcu: Pa kako nam bude
Nakon skoro četiri kilometara smo ugledali to groblje i neki od nas su počeli glasno da uskliču „Eno ga groblje, stigli smo”, što su propratili i neki ljudi ispred nas. Zbog očiglednog istorijskog značaja ovog mesta, ljudi u koloni su uzvikivali „Ustanak, ustanak”. Uskoro ćemo stići u glavni deo naselja. Prelepa škola „Prvi srpski ustanak” vrvela je od ljudi. Moja tri saputnika su odmah svratila u kafanu pored, dok sam ja samo hteo da vidim Karađorđa. Neposredno nakon toga sam im se pridružio.
Kafana „Pa kako nam bude” je bila puna, izmešano društvo studenata i lokalaca. Za stolom pored našeg sedela su šestorica muškaraca, polovina u radnim uniformama, koji su delovali dosta veselo zbog činjenice da su studenti došli kod njih. Častili su nas turu pića i upustili se u kraći razgovor sa nama. Istakli su želju da se studenti aktivnije uključe u politiku. Potom su ubrzo otišli iz kafane.
Kako stići kolonu?
Pošto smo čuli da će kolona ići nekim dužim putem do Aranđelovca, nas četvorica smo odlučili da se ovde zadržimo malo duže. Ići ćemo kraćim putem i stići ostatak kolone. Nakon što su i zadnji studenti osim nas napustili kafanu i ostali samo lokalci, ušli smo u živ razgovor sa njima. Oni su zbog mnogo boljeg poznavanja terena ispričali kuda treba ići, tako da se nismo brinuli. Onda smo dobili poruku da su studenti ipak krenuli kraćim putem.
U ovom trenutku javila mi se koleginica Natalija koju ranije nisam poznavao da nam ponudi prenoćište za to veče. Nakon što je rekla da ima mesta za svu četvoricu, srećno smo prihvatili ponudu.
Pošto smo shvatili da sada nema šanse da stignemo kolonu, odlučili smo da mirno privedemo piće kraju. Izašli smo iz kafane i poslušali savete lokalaca odatle i pošli putem kojim su oni preporučili. Tim putem smo potom upali u neka dva dvorišta kroz koja smo prošli što tiše i krenuli uzbrdo.
Ulica je bila skroz poleđena i klizanje je bilo neizdržljivo, pa smo morali ići po strani puta. Nekoliko automobila je prošlo pored, što je dodatno otežavalo uspon. U jednom trenutku smo primetili svetlo iza nas, za šta smo takođe mislili da je automobil. Pošto se to svetlo gegalo i kretalo sporije, shvatili smo da je to lampica za glavu.
Uskoro smo upoznali Dalibora koji je, prema njegovim rečima, vozio kombi sa stvarima do Aranđelovca, a onda se potom vratio do Orašca kako bi sebi za dušu prešao zadnju deonicu pešaka. Zajedno sa njim smo nastavili i uskoro došli na vrh brda sa kog smo mogli da vidimo Aranđelovac. Dok smo silazili ka gradu, videli smo vatromet u daljini i znali smo da je kolona stigla. Klizavši se sve do dna, uskoro smo mogli da čujemo graju okupljenih građana.
Kruševac u Aranđelovcu
Kada smo sustigli kolonu, sav doček je izgleda bio gotov, a kolona se uputila ka sportskoj hali „Šumadija”. Našli smo se sa Natalijom u lokalnom kafiću i dogovorili se da ćemo doći malo kasnije, nakon što nam Danilov otac donese donacije kruševačkih prosvetara koje je dovozio iz Kruševca. Uskoro će nam on i još jedan profesor doneti ogroman barjak sa velikim grbom Kruševca u dimenzijama 3 m x 1,5 m. Tu su bile i druge donacije – od grickalica, sokova i čokoladnog mleka do rakije i lekova. Problem sa zastavom je bio što je bila glomazna i teška, pa se PVC na koji je bila zakačena savio pod njenom težinom i kao takva nije mogla da se nosi, a kamoli vijori. Moraćemo da se snađemo sutradan.
Kada smo otišli kod Natalije, dočekali su nas njeni divni roditelji, čika Marko i teta Slavica. Dali su nam hrane za okrepljenje, a čika Marko je potom izneo rakiju na sto – njegovu nagrađivanu rakiju od divlje kruške. Rekao je da pijemo bez brige, od nje glava ne boli. Tako smo sa njim i Natalijom sedeli do kasno u noć, ispivši nepohvalne količine rakije – toliko da nismo primetili da je prošlo 12 i da je Kurti rođendan. Kada smo to shvatili, čestitalo mu se od sveg srca, a ubrzo smo nakon tuširanja otišli na spavanje.
Treći dan
Probudili smo se bez mamurluka, ali dosta dehidrirani. Natalija i teta Slavica su već bile budne i spremale doručak. Shvatili da moramo da žurimo kako bi donacije koje smo dobili na vreme ostavili u kamion koji je prevozio stvari studenata iz Novog Sada. Nismo imali puno vremena da uživamo u doručku i kafi. Njih dve su bile pune razumevanja, ali opet ostaje žal što nismo mogli duže da ostanemo. Pozvale su nam taksi i tu nam se postavio novi problem – kako uneti onoliku zastavu u auto.
Taksista je bio strpljiv na naše probleme, pa smo nakon raznih akrobacija uspeli da ubacimo barjak u auto. Dovezao nas je do hale „Šumadija” i odbio je da nam naplati. Stvari smo ubrzo ubacili u kamion, uključujući i barjak. Konačni polazak kolone dosta kasnio.
Pozdravljanje sa Aranđelovčanima – jutro je najavljivalo lep dan
Kada smo krenuli ulicama Aranđelovca, gomile ljudi su nas pozdravljale sa ulica i prozora. Neki u suzama, ali skoro svi sa osmesima na licima. Jutro je bilo sunčano i najavljivalo je lep dan.
Petnaest minuta ćutanja su održani negde između Aranđelovca i Banje. Kurta je iskoristio ovu priliku da povije koleno sa kojim je imao malo problema. U Banji su nas ljudi dočekivali sa aplauzima, a veliki deo radnika „Iva procesna oprema” je izašao kako bi pružio podršku studentima. Ovde negde se našoj grupici pridružila i koleginica iz Studenta, Katarina, koja je bila u dosta boljem raspoloženju od nas.
Kroz brdovitu Šumadiju
Pošto je put bio brdovit sa dosta uspona i padova, to je imalo težak efekat na kolena. Kako grane nisu bile adekvatne zamene za štapove za hodanje, Katarina je primetila zavijeno koleno našeg drugara pa je pitala devojku iza nas da pozajmi jedan štap, jer ih je držala zakačene za ranac. Devojka je pristala i ostavila kontakt, a tada nismo ni bili svesni koliko će nam važan biti taj štap kasnije.
Topola se nazirala stojeći na brdima u daljini, a iz nekog razloga kolona je nasred puta zastala na deset minuta. Ovu pauzu smo iskoristili da legnemo na travu, a pod zracima sunca, sa Topolom u daljini, tih deset minuta bili su divni.
Karađorđeva Topola: Doček je bio savršen
Topola je bila mnogo lepše mesto nego što sam očekivao. Ležeći na brdu, uspon nije bio lak, ali je samo mesto bilo vredno toga. Ljudi su još od ulaza u Topolu veselo pozdravljali studente. Deca osnovnoškolskog i predškolskog uzrasta su bacali pet ljudima u koloni. Na velikom video-bimu postavljenom na terasi starog zdanja Doma Prote Đoke stajao je natpis: „Dragi studenti, dobrodošli u Topolu”.
Na ulazu ispred Karađorđeve crkve stajao je par u narodnoj nošnji koji su nudili studentima hleba i soli. Ispred Karađorđevog spomenika i crkve stajala je velika skupina meštana Topole koji su aplaudirali, a potom održali i nekoliko govora. Tezge sa hranom i pićem su bile pune, a redovi ispred njih još puniji. Doček je bio savršen.
Šetači su posedali na travu, mi na ružno ćebe iz Mladenovca i tu se odmarali. U tim trenucima Katarina je bila donela kolačić koji je uzela sa jedne od tezgi, a Popa uzeo i stavio cigaretu na nju. Uz paljenje cigarete, dao je kolačić Kurti i onda je otpočela rođendanska pesma. Svi koji su se našli u blizinu su se pridružili u pesmi.
Nakon srdačnog momenta, otišli smo u obližnji kafić, gde nas je čovek častio turu. Tu smo odmarali do polaska koji je dosta kasnio, ali to nam nije smetalo.
Kada smo videli kolonu kako kreće uzbrdo ka nama, izašli smo iz kafića i ugledali devojku u narodnoj nošnji kako na konju predvodi kolonu. Ovo je očigledno oduševilo sve u koloni, a ona je u veoma dobrom raspoloženju napustila Topolu.
Drugo najveće selo u Srbiji: Trnava ili Čumić?
Put prema Trnavi bio je relativno dosadan. Neka dva dečaka od oko 13-14 godina su pratila kolonu i svojim smešnim, usiljeno urbanim manerizmima predstavljala zanimaciju ljudima u koloni. Išli su sa nama do Trnave.
Trnava je po površini veliko selo. Tamo su nam rekli da je po površini drugo najveće u Srbiji (to će nam isto reći i za Čumić kasnije), ali nismo videli puno kuća. Pauza je bila dobrodošla pošto se već duže vreme tumaralo po mraku, a ćevapi koje su meštani spremili su lepo legli. Mi smo se povukli malo dalje od kolone i seli blizu jedne sejalice za kukuruz. Odatle smo čekali polazak kolone, čije smo pištaljke i pumpanja čuli u daljini, što je bio znak za polazak.
Do Čumića nije ostalo puno, ali je put bio jako nezahvalan za hodanje. Strme nizbrdice i uzbrdice prepune rupama napunjenih vodom. Sve to otežavalo je put ka Čumiću već umornim šetačima. Ljudi koji su bili napred stalno su bili prinuđeni da uzvikuju upozorenja kolegama iza: „Rupa desno!”, „Rupa centar!” i slično.
Jedan redar je išao pored kolone i studentima čestitao i vikao „Bravo, bravo!”, što neki studenti, nervozni zbog teškog puta, nisu uzvratili u istom raspoloženju.
Slavlje, ali i nervoza
Ispred škole u Čumiću kolonu su sačekale stotine ljudi, sa velikim vatrometom i slavljem. Ljudi su potom pevali pesme i zaigrali kolo (na šta se deo šetača čudio odakle im snage), dok se čekala spremna večera u Domu kulture. Onda su nam saopštili da su sve stvari izbačene iz kombija i kamiona i ostavljene u Domu kulture. Kako smo ovo čuli, iznervirali smo se jer smo znali da ćemo sada imati muke da nađemo naše stvari, a o donacijama kruševačkih prosvetara i da ne pričamo. Već smo izgubili šator i vreću kada smo išli do Novog Sada koje kasnije nismo našli, pa smo se plašili ovoga.
Donacije nismo našli. Barjak nismo mogli da pronađemo, a ni Danilovu vreću koju mu je poklonio deda, a koju je nosio u rat, kao ni šator koji smo pozajmili od drugara. Katarina će svoj ranac pronaći u Beogradu na FON-u.
Dok smo tražili stvari, Popa i Kurta su zauzeli mesta u jednoj prostoriji iza škole za koju smo zaključili da je trpezarija za vrtić pored. Danilo i ja smo doneli gomilu ćebadi koje smo prostrli po podu i tako spremili naše mesto za spavanje. Ova prostorija će se uskoro napuniti ljudima. Sa nama je spavao još jedan momak iz Novog Sada kome su ljudi iz VZŠ-a morali da režu kožu sa tabana zbog žuljeva koje je imao. Sa nogama u zavojima, podignutim na dve stolice, ležao je do nas. Žalili smo što ne možemo popiti neko pivo pred spavanje, ali ubrzo su svi zaspali.
Četvrti dan
Jutro je bilo sunčano i prohladno. Malo zgrčen zbog spavanja na podu, probudio sam se i izašao napolje da izvidim situaciju. Činilo da skoro niko nije bio budan. Dva policajca su stajala ispred škole i poželeli dobro jutro. Vrativši se unutra, zatekao sam nekoliko budnih ljudi. Uskoro će celu prostoriju ispuniti razgovor.
Pošto smo primetili klizeća vratanca za koje pretpostavljamo da služe da se deci služi hrana, odlučili smo da kroz njih uđemo u prostoriju od koje nas je odvajala. Nakon malo izvijanja ušli smo u kuhinju, a u frižideru pronašli tri piva i dve flaše vina. Pivo smo uzeli i ostavili 300 dinara na stolu kao naknadu.
Barjak pronađen, ali problemi nisu nestali
Ispred Doma kulture doručkovali smo pečenje, a Popa i Kurta su uspeli da nađu barjak. Zamolili su nekog čoveka iz Čumića da im pomogne da učvrste PVC i on je oblepio aluminijumsku sajlu oko njega, učvrstivši barjak. Na njemu smo markerom napisali „KŠ<3KG ”. On je sada mogao da stoji uspravno i da se drži, ali zbog same težine zastave i materijala od koga je bila izrađena, nije mogao da se vijori. To je bio problem za kasnije.
Ćebe iz Mladenovca: Oprostio sam se od njega
Dok smo čekali da kolona krene, razvili smo ružno ćebe iz Mladenovca i sedeli na njemu. Bili smo spremni da vijorimo zastavu koliko god to ona dozvoljavala, u prvim redovima. Kolona je krenula i mi smo polako napustili Čumić.
Petnaest minuta po izlasku iz Čumića shvatio sam da sam zaboravio ružno ćebe na kome smo sedeli. Prvo razočaran, jer sam želeo da ga sačuvam, oprostio sam se od njega. Onda je Katarina predložila da otrčimo do njega i potom stignemo kolonu. Ne znam zašto, ali sam podržao predlog i krenuli smo da trčimo u suprotnom smeru. Ljudi su od šale dobacivali „Na drugu stranu”. Iz VZŠ-a su se na trenutak zabrinuli da trčimo po njih.
Kada smo napustili kolonu, osetio sam da mi kondicija nije u najboljem stanju, ali baš u tom trenutku je jedan čovek koji je kolima pratio kolonu shvatio da smo zaboravili nešto u Čumiću i ponudio da se okrene i poveze nas. Mi smo to prihvatili, a ćebe smo našli. Dok nas je vraćao ka koloni, čika Neša je pričao priče iz srca: o svom životu, o svom preminulom sinu, o svom unuku, o poljoprivrednicima. Ovih 25 minuta razgovora sa čika Nešom Katarina i ja sećaćemo se dugo.
Uskoro smo se pridružili našim drugarima na početku kolone. Nedugo nakon ove male avanture, ući ćemo u Lužnice. Meštani su nas čekali sa dva postavljena stola i traktorima. Pored hrane, koja je brzo otišla, delili su i rakiju. Rakija je bila jako prijatna, a providna kao voda. Šetači su posedali u livadu. Nakon 20 minuta naš put se nastavio.
Najteže je iza nas
Raspoloženje je bilo na maksimumu. Svi smo znali da današnji dan ima neuporedivo manje kilometara i da je najteže iza nas. Dok smo prolazili kroz Cerovac, ljudi su molili da malo stanemo, plakali od sreće. Jedna žena je vikala da je kiflice spremala celu noć (pa kako i da se ne poslužite onda).
Nas četvorica smo se smenjivali u nošenju zavijenog barjaka, koji smo zavili prinudno jer je udarao ljude po glavama i to ne slabo. Ljudi su stajali pored puta i nudili gutljaje svojih domaćih rakija i nazdravljali šetačima.
Kroz Cerovac smo prošli jer tu nije bila planirana pauza, ali će nas uskoro sustići biciklisti. Za razliku od puta ka Novom Sadu, sada nismo morali da stanemo kako bismo ih sačekali da prođu, pa su oni samo prolazili uporedo pored naše kolone. Svesrdno su pozdravljeni.
Na izlazu iz Cerovca smo morali da stanemo zbog nečega. Dok smo stajali, starija žena je na ogradi dovikivala: „Zahtevi su ispunjeni”. Obližnji šetači su ovo shvatili kao provokaciju, pa su uzvraćali u sarkastičnom tonu. Popa joj je prišao da popričaju, a ona je ubrzo promenila stav i sa osmehom ga ispratila i potapšala po ramenu. Kada se vratio, rekao je da žena stvarno nije bila informisana i da je stvarno pitala, a da je onda poželela sreću.
Poslednja pauza pred Kragujevac bila je ispred crkve u Desimirovcu. Iako jako kratka, pružila je dovoljno vremena meštanima da pomognu šetačima u okrepljivanju. Malo pre pauze smo ugledali stanice gradskog prevoza i znali smo da je cilj nadomak ruke.
Problemi sa barjakom ne prestaju
Kako smo se kretali ka Petrovcu, spoljnom delu grada, primećivali smo sve više ljudi kako nas prati. Danilo i ja smo sa sve barjakom izgubili Popu i Kurtu koji je trebalo da rašire zastavu kada dođemo u Petrovac. Nekako su uspeli da nas nađu. Zastavu smo raširili, ali usled manjka vetra ona se samo gužvala i nimalo vijorila. Jedna osoba je uvek išla nekoliko koraka iza barjaktara i držala zastavu utegnutom, ali ovo je bilo nepraktično rešenje. Onda je Kurta dobio ideju. Uzeo je štap za hodanje koji smo dobili prošlog dana, probio ga je kroz drugu stranu zastave i onda je kroz improvizaciju ona raširena u ogroman transparent. Ovaj manevar izbacio nas je na začelje kolone. Odlučno smo se pogledali i shvatili da ćemo morati potrčati poslednji put tokom ove šetnje. Izbili smo na početak kolone, ignorišući umor.
Mnogima je trebala lekarska pomoć
U Petrovcu je pauza potrajala duže nego što je bilo planirano. Mnogim ljudima je trebala lekarska pomoć, koja im je bila ukazivana u sportskoj hali. Stajali smo u mestu duže od pola sata i čekali polazak, što je naišlo na veliko neodobravanje okupljenih.
Rečeno je da barjaci izađu napred, pa smo se nekako šćućurili sa našim glomaznim transparentom. Kada je koloni dat znak da konačno krene, ljudi su pohitali napred i nas četvoricu sa transparentom odgurnuli pozadi. Katarina se izgubila negde u gomili. Potom je kolona u svom tom haosu morala ubrzo opet da stane, kako bi maratonci koji su trčali iz Beograda mogli da prođu.
Kada je kolona konačno krenula svoj put prema gradu, nas četvorica sa našim glomaznim transparentom smo konstantno udarali ljude u glavu dok smo prolazili, zbog čega mislim da su nas verovatno zapamtili po lošem. Redar primetivši da naš transparent predstavlja bezbednosnu opasnost po glave svih šetača, prišao je i odvukao nas ispred reda redara, zajedno sa ostalim barjacima. Barjak smo potom nosili na smenu. Osim Pope, koji je svoju težu stranu barjaka držao sve vreme, izdržavši do kraja šetnje. Uskoro će se i Kurta ustoličiti kao nosač druge strane.
Pomešana osećanja šetača
Pošto nisam ništa mogao da vidim od barjaka, odlučio sam da se vratim u prvi red iza redara. Iza mene sam mogao da čujem šetače kako plaču, od umora, od sreće, a neki u žalbi na formaciju kolone (što i nije bilo baš opravdano, slična formacija je bila i tokom finalnog dela šetnje za Novi Sad). Kolona je bila formirana tako što su prvo hodali kragujevački redari, vodeći kolonu; zatim barjaci sa srpskim obeležjima izmeđani sa još nekim ljudima, ali koje nisam mogao dobro da vidim; onda barjaci fakulteta, gradova i opština; red redara i onda ostatak kolone.
Nekako se izgubite u vremenu
Od samog polaska iz Petrovca reke ljudi su se slivale niz trotoare i u kolonu. Gomile koje su izašle da nas pozdrave su aplaudirale i plakale. Ljudi su se nalazili na krovovima i dobacivali poklike. Nekako se izgubite u vremenu tu. Hodali smo dugo. Imam osećaj da smo obišli dobar deo grada. I mislim da je u tome i bila čar, mnogo ljudi nas je pratilo tokom celog tog paradiranja kroz različita naselja Kragujevca. Kuće su prelazile u zgrade, a zgrade iz jedne epohe u drugu. Tada je i Katarina uspela da se probije napred i pronađe nas.
Doček u Kragujevcu: Pumpanje, medelje i zahvalnice
Kada smo stigli ispred Skupštine grada, šetači su već krenuli da se grle i čestitaju jedni drugima. Kolona je zastala. Svi su krenuli da skakuću uz propratno pumpanje. A onda smo svi krenuli napred. Iz nekog razloga smo veoma brzo prošli kroz špalir koji su ljudi napravili. Umalo da ne vidim zahvalnice koje su se delili, ali sam zato propustio medalju. Prešli smo preko crvenog tepiha, skrenuli levo i onda opet zastali. Popa je tada konačno predao svoj deo barjaka, koji smo sada držali Danilo i ja. Izašli smo iz kolone i rastali se. Kurta i Popa išli su kod drugih ljudi u stan, dok je meni i Danilu drugar ostavio ključ. Katarinu smo opet izgubili.
Shvatili smo da Danilo nije uzeo niti diplomu, niti medalju. Iako je možda hteo da prikrije da mu nije važno, znali smo da znači da imate barem nešto od ta dva kao uspomenu. Ostavili smo stvari i barjak na zemlji i vratili se nazad po zahvalnicu. On ju je prihvatio u veoma ekspresivnom i dramatičnom maniru, pa je izgrlio momka u nošnji koji ju je delio, potom mene, a onda ju je pobednički podigao u vazduh. Videlo se koliko znači nakon celog pređenog puta. Popa i Kurta takođe nisu uzeli zahvalnice.
Svi putevi vode u kafanu
Plan je bio da odemo do stana, istuširamo se brzo i onda odemo do kafane „Balkan” gde su nas čekale Danilove drugarice. Kada smo došli do stana, došli smo do jako bitnog saznanja – da smo zaboravili da uzmemo ključ od brata našeg domaćina kod koga je ključ bio ostavljen. Kako je on živeo blizu kafane, a mi nismo imali više vremena da gubimo, odlučili smo da tako prljavi, sa sve barjakom, odemo u kafanu.
Ispred kafane čekao nas je domaćinov brat i dao nam ključ. Sa velikom pažljivošću uneli smo dugačak transparent unutra. Nastao je opšti haos. Nismo bili jedini učesnici šetnje u kafani koliko smo mogli da primetimo, a u prepunom lokalu vijorile su se srpske zastave. Ljudi su prilazili i hteli da nas časte. Veče je bilo divno. Muzika je sve to kasnije ispratila „jednom pravom pesmom”.
Trebalo je da se kasnije nađemo sa Popom i Kurtom, ali da bi se došlo do njih dvojice, moralo je da se ide uzbrdo, od čega smo odustali. Danilo je sa drugaricom veče nastavio negde dalje, a ja sam se vratio kući sa barjakom, jedva ga noseći kroz spratove, pošto u lift nije mogao da stane.
Najemotivniji utisak šetnje…
Dok još nisam zaspao, razmišljao sam o samoj šetnji. Ona je pokazala koji značaj ove studentske blokade imaju za ljude, pogotovo u mestima u kojima su oni nekako izolovaniji. Suze na licima i osmesi ljudi bili su neprocenjivi, a njihova dobrodušnost i velikodušnost, kao i domaćinstvo, bilo je neverovatno. Najemotivniji utisak su mi ostavili stari ljudi kako plaču. Ljudi koji su se toliko puta razočarali u životu dali su sebi hrabrost da mogu opet da se nadaju. A u tome su im pomogli upravo studenti.
Na kraju svega, hvala mojim drugarima i saputnicima Danilu, Popi i Kurti na iskustvu koje ću pamtiti. Hvala Katarini koja je sa nama prepešačila dosta deonica i učinila tmurne momente malo svetlijim.
Piše: Stefan Šajkarević Šeki
Foto: Privatna arhiva
Leave a Reply