Blokade fakulteta donele su novu svakodnevicu kojoj se treba prilagoditi. Napeta atmosfera studentske borbe neprestano utiče na mlade. Stručno mišljenje i savete vezane za trenutnu situaciju podelila je sa nama Tamara Kostić, diplomirani psiholog, poznata po instagram stranici „Učenje za tebe”.
Kako blokade utiču na psihu i na motivaciju studenata za učenjem?
Trenutna situacija ima višestruk efekat na mentalno zdravlje svih nas. Pre svega, sveprisutno je zajedništvo i solidarnost, nada i iskrena dirnutost, što jednom rečju otvara prostor za kolektivno zalečenje. Pored toga, važno je da budemo svesni da je ovo splet specifičnih okolnosti koje su drugačije od uobičajenih (nema predavanja, ni rokova, česti su štrajkovi, svakodnevni protesti na ulicama i drugo), a to mnoge od nas može uvesti u stanje psihološke krize. Tada uočavamo da dosadašnji obrasci funkcionisanja ne rade i da situacija traži od nas da se prilagodimo i nešto menjamo. Kod nekih od nas će se stanje psihološke krize razviti do stanja stresa, pa čak i pregorevanja. To znači da će se nelagodnost, frustracija, izgubljenost… pretvoriti u sklop emocionalnih, telesnih reakcija i spolja vidljivog izmenjenog ponašanja: bol u grudima, problemi sa stomakom, izražena konfuzija, teškoće pri pamćenju, bespomoćnost, izražena razdražljivost i drugo. Važno je da u ovakvim situacijama prihvatimo da su sve emocije okej, pa čak i kada se brzo smenjuju. Super je da vežbamo da ih imenujemo i da prepoznajemo šta nam se dešava na telesnom nivou.
Činjenica je da je trenutno jako neodređen dalji tok situacije, i da studenti ne znaju da li će i kada će biti ispiti. Kako održati kontinuitet u učenju kada ne postoji određeni datum za koji se vezujemo?
Jasno je da ovo kod većine potpuno menja tok učenja, uključujući pažnju, planiranje i organizaciju, određivanje prioriteta, pa čak i tehnike, odnosno kako pristupamo samom gradivu. Kontinuitet je ovde bukvalno na najvećem testu ikad, usudiću se da kažem. Ako želimo da nam se učenje nastavi, jako je bitno da smo sa sobom dogovorili šta je minimum. To može da bude i 15 minuta dnevno, samo je bitno da učenja bude bar malo svaki dan. Od početka podržavam blokade i istovremeno govorim da aktivizam i učenje ne moraju da se isključuju. To je samo pitanje postavljanja ličnih granica. Koliko vremena ćemo provesti na plenumu, koliko vremena izdvojiti za protest? Za koliko okupljanja/akcija ćemo preuzeti organizaciju? Koliko puta ćemo biti redari? itd. A sve to dalje vodi ka posledicama po pitanju uložene energije i vremena. I podsećam da je sasvim okej odlučivati o tome za svaki dan pojedinačno, prateći svoje potrebe u trenutku.
Kada je reč o blokadama, studenti su podeljeni na one koji su aktivni na fakultetima i na one koji nisu toliko angažovani. Kako „neaktivni“ studenti prolaze kroz ovu situaciju, i da li su usamljeniji, jer ne osećaju taj duh kolektiva kakav je prisutan na blokadama?
Teško pitanje, iskreno. Ovu situaciju svako proživljava na svoj način i interpretira je u skladu sa svojim vrednostima, ali i u skladu sa ličnim borbama koje u sebi vodi. Neaktivni studenti su u ovom smislu jako široka grupa, mnogo raznovrsnija nego što na prvi pogled mislimo. Među njima su mnogi apsolventi i zaposleni studenti koji podržavaju borbu na druge načine (donacijama, podrškom na mrežama itd), ali su u smislu konkretnije akcije fokusirani na nešto drugo u njihovom životu. Tu su takođe i mladi koji su anksiozni i/ili uplašeni. Nekog će jako uplašiti neka vest ili događaj sa protesta i to će uticati na odluku da se ne priključi i to je potpuno razumljivo. Svako radi onako kako oseća, verujem. Naravno, ima studenata koji ne podržavaju blokade, njihova “neaktivnost” je sasvim drugog oblika. Da li je bilo ko od njih izolovan i usamljen, zavisi od brojnih faktora. O tome razgovaramo na individualnom nivou i trudimo se da vidimo odakle potiče taj doživljaj (usamljenosti, neadekvatnosti i drugo).
Da li si među klijentima primetila da je povećan broj anksioznih studenata? Kako se nositi sa anksioznošću u ovoj situaciji?
Za broj ne mogu da tvrdim, ali ono što sam primetila je da ako smo ranije bili anksiozni, ova krizna situacija može dodatno da nam pojača anksioznost. Sa tim u vezi, studenti dolaze kod mene na razgovor mnogo češće sa ovom temom nego ranije i to je potpuno okej. Očekivano za ovu situaciju je da donese lavinu emocija i uzburka naše biće, kako po pitanju prethodnih, tako i po pitanju aktuelnih iskustava. Za nošenje sa anksioznošću važno je prepoznati triger, prepoznati kako je anksioznost nastala i kako je uspela da se održi. Ono što je takođe bitno je posmatrati anksioznost kao trenutno stanje, a ne sebe kao anksioznu osobu. Razlika je velika. Unutrašnji resursi koje često pominjem u ovom kontekstu su telesne tehnike (disanje, uzemljenje, mindfulness, meditacija itd.) pisanje (dnevnički zapis, specijalizovani dnevnici, zapisivanje misli itd.) vizualizacija (prethodnog iskustva, sigurnog mesta itd.), ohrabrujuć unutrašnji govor (ponovna procena situacije, prihvatanje emocija, ohrabrujuće rečenice itd.).
Kako se suočiti sa strahom budući da su studenti nesigurni na blokadama?
Kao što sam na početku pomenula, sveprisutno zajedništvo je deo ovog psihološkog iskustva i upravo ono vraća veru da je neko tu za nas i da smo kolektivno bezbedni, da smo jedni drugima podrška i da smo zajedno u svemu tome. To stvara tu atmosferu “Napad na jednog je napad na sve nas” i mislim da je to jako važan momenat, koji je za mnoge, možda i po prvi put, zaista dobio ekvivalent i u realnosti, a ne samo ostao u izgovorenim rečima. Atmosfera u kojoj čuvamo jedni druge i pružamo ruku jedni drugima bez obzira na međusobne razlike, je lekovita, a ponajviše lekovita za stanje straha. Zajednička regulacija emocija kroz zajednički rad na ciljevima, kroz zajedničko proživljavanje onoga što je oko nas, pa i zajednički odmor i pauza od svega- uticaće na to kako se osećamo. Povrh svega, prepoznavanje i uvažavanje straha (i bilo koje druge emocije) je početak svega. Tek nakon toga dolaze koraci u kom možemo da kažemo koje su nam potrebe i u kom možemo da donesemo odluke.
Kako savetujete da studenti ispune svoje dane, koji su pretpostavljamo mnogo rasterećeniji nego da su trenutno u toku ispitni rokovi?
Mislim da studenti već uspešno i na kreativan način ispunjavaju vreme na blokadama i između protesta. Imali smo priliku da vidimo da organizuju brojne radionice, panel diskusije, događaje otvorenog i internog tipa. Čini mi se da studenti mnogo više razgovaraju među sobom i da su koordinisaniji nego u ranijim studentskim protestima, što je opet rezultat onoga čemu su dali prioritet. Kod ovog pitanja moram da skrenem pažnju na nešto: ne moraju svi dani da budu ispunjeni. Zapravo, od ogromnog značaja je da ne budu. Da se dopusti tišina, vreme za sebe, odmor. Jer tako ćemo više doprineti i sebi i kolektivu. Ako se stalno trudimo da “akcijamo” možemo pregoreti u tome. Zato, dozirano i uz svest o tome gde su granice.
Piše: Natalija Novaković
Foto: Marko Kolundžija, Učenje za tebe
Leave a Reply