Mlada spisateljica Jovana Popadić istakla se na našoj književnoj sceni svojim prvim romanom „Sazvežđe“. Sa njom smo razgovarali o žanrovskoj zahtevnosti pisanja naučne fantastike, kao i kakva budućnost očekuje Beograd, sagledanu njenim očima.
Na romanu ,,Sazvežđe’’ radila si pune tri godine. Kada i kako je nastala inspiracija za ovaj roman?
Tokom 2018. godine sam se u jednom trenutku probudila sa idejom da napišem knjigu naučne fantastike. Sve je krenulo iz moje glave. Pisala sam za svoju dušu. Pisala sam je tri godine i stalno sam se vraćala i menjala dok nisam došla do konačne verzije.
Jedan od glavnih likova je Lidija Kalik. Ko je ona? Postoji li sličnost između vas?
Samo fizički imamo sličnosti. Opisala sam Lidiju kao smeđokosu sa smeđim očima. Likove ne pokušavam da opišem kao sebe ili ljude koje poznajem, već kao neku najbolju verziju čoveka. Naravno da lik osim pozitivnih osobina ima i mane kao i svi mi.
Ovaj žanr prilikom pisanja zahteva maštu. Kako izgleda taj način pisanja? Kako si razvijala svoju radnju i likove?
Naučna fantastika je žanr kao i bilo koji drugi. Možemo da dodamo i elemente trilera, ljubavi ili drame. Jedina razlika je prostor u kome se radnja dešava. Naučna fantastika nam daje mogućnost da koristimo različite natprirodne elemente. Bez obzira na to, možemo da osetimo emociju i sve što likovi preživljavaju.
U romanu takođe imamo i upliv politike. Misliš li da će Beograd doživeti takvu sudbinu u dalekoj budućnosti?
Inspiraciju sam našla kroz istoriju. Smatram da su te političke strane uvek postojale i uvek će postojati. U Grčkoj smo imali Spartu i Atinu. U Americi imamo demokrate i republikace. Zapad i Istok. Mislim da će kod čoveka uvek postojati ta potreba za podelom na dve strane.
Žanr naučne fantastike nije često zastupljen u domaćoj književnosti. Koliko je bilo teško naći izdavača i sa kojim problemima si se susretala na tom putu?
Istina je da postoje neke predrasude kod nas vezano za ovaj žanr, ali je to mahom prisutno kod starijih generacija. Pisala sam za svoju dušu i nisam razmišljala o izdavanju, dok nisam prosto dala ljudima da pročitaju knjigu. Njihovo oduševljenje mi je dalo podstrek. Kod nas nema mnogo izdavača i mahom se izdaju „vikend“ romani. To ima smisla, jer ljudi nemaju toliko vremena za čitanje. Ja volim epohalne knjige koje ostavljaju utisak.
Kao mlada autorka, šta bi poručila onima koji se usude da zakorače u svet pisanja?
Drago mi je da dosta mladih ljudi piše i da donose neke nove stvari koje su do sada bile prisutne samo na engleskom jeziku. Mislim da niko ne treba da odustaje od svojih želja. Treba biti dosledan sebi. Pisanje je zanat u kome vežbanjem napredujemo. Takođe treba naći nekog objektivnog čitaoca koji će nam svojim kritikama pomoći da ispravimo greške i mane.
Piše: Đurađ Jovanić
Leave a Reply