Blago cara Radovana objavljeno je 1932. godine kao Knjiga o sudbini. Dučić o ljudskoj sudbini i svemu što ona sa sobom nosi promišlja i piše gotovo četiri godine u egipatskoj i jugoslovenskoj prestonici.
Blago cara Radovana je svojom univerzalnošću oslobođeno bilo kakvog vremenskog ograničenja. Samo delo se sastoji od više celina. Svaka od njih govori o opštim ljudskim pitanjima. Dučić se, između ostalog, bavi pitanjem sreće, ljubavi, prijateljstva, i tako naslovljava svoja poglavlja: O Sreći, O Prijateljstvu, O Ljubavi…
Na samom početku dela autor definiše simboliku blaga. Ono što ovo blago čini specifičnim je saznanje da do njega dolaze samo oni koji su skrenuli razumom. Tim ljudima vlada upravo car Radovan.
Prva celina prikazuje ljudsku sreću. Autor ne daje samo sopstvenu definiciju sreće, već uključuje i razmišjanja brojnih filozofa. Zato se često o Blagu cara Radovana govori kao o filozofskom tekstu. Ipak, pored svih filozofa, Dučićev glas je najupečatljiviji:
Prava sreća čovekova biće ako postigne svoje oslobođenje od drugih ljudi. Tada bismo razumeli da sreća za Petra ne mora biti što i sreća za Pavla.
Veoma je interesantan način na koji govori o ljudskoj dosadi. Dučić kao da opisuje današnje vreme. Kao da autora i današnjeg čitaoca ne deli vremeski jaz od gotоvo sto godina. Autor je svestan i ljudske otuđenosti, koja je danas još prisutnija.
Danas ljudi izmišljaju mašine koje govore, i kutije koje pevaju, i te sprave puštamo da govore i pevaju ne samo kada smo sami, nego i kada smo u društvu, pošto nam sada ni društvo nije dovoljno.
Dok Jovan Dučić piše o sreći, mržnji, ljubavi ili ženi, on istovremeno podseća na sve one ideale koji su u današnjem društvu komercijalizovani. Dučić u ovom delu postavlja ideale kojima svi treba da težimo, ma koliko bili svesni da će oni uvek ostati nedostižni.
Piše: Milica Jovanović
Leave a Reply