Naša osećanja često premašuju granicu upotrebljivih reči kojima se mogu opisati, što može biti izuzetno frustrijajuće. Pisac Džon Koeing je proveo skoro sedam godina pišući svoj originalni rečnik izmišljenih reči kojim je popunio prazninu u jeziku. Time je dao definiciju za oko stotinu emocija koje ljudi ne mogu da izraze rečima.
Njegov Rečnik nejasnih tuga (The Dictionary of Obscure Sorrows), nastoji da definiše neologozme za emocije koje nemaju opisni pojam. U nastavku teksta sledi objašnjenje za nekoliko pojmova koji će produbiti naše razumevanje emocija. Emocije koje osećamo, a ne možemo da opišemo!
Midding – osećaj mirnog zadovoljstva pri boravku u blizini skupa, ali ne biti sasvim deo njega. Ćaskanje ispred zabave, dok drugi unutra plešu, odmaranje glave na zadnjem sedištu automobila dok slušamo prijatelje kako ispred razgovaraju. Sigurnost u saznanje da su svi zajedno i da su svi dobro, sa uzbuđenjem što smo bez tereta na mestu na kome se nalazimo.
Opia – intezivan osećaj tokom gledanja nekoga u oči predugo, pomešan sa osećanjima ranjivosti i nametljivosti.
Rubatosis – svest o sopstevnim otkucajima srca čije tanko mišićno pulsiranje podseća na kompulisvno hodanje ili pevanje ljudi u potpunom mraku i tišini. Kao da nas srce ležerno podseća u ritmu otkucaja: “Ovde sam, ovde sam, ovde sam…”
Vellichor – primamljivost ka radnjama polovnih knjiga koje su prožete vremenom. Ispunjene hiljadama starih knjiga koje nikada nećemo imati vremena da pročitamo, od kojih je svaka zaključana u svoju eru. Osećaj kao da se nalazimo u staroj autrovoj sobi, koju je napustio pre samo nekoliko trenutaka, skriveni akneks prepun misli ostavljenih baš onako kao i dana kada su prenesene na papir.
Rückkehrunruhe – osećaj ispunjenosti i sreće tokom vraćanja kući sa uzbudljivog putovanja, propraćen razočarenjem nakon shvatanja da nam uspomene polako isparavaju u svesti.
Ellipsism – razočaranost tokom shatanja da nikada nećemo imati prilku da vidimo kako se ostatak istorije odigrava.
Onism – frustracija jer smo zaglavljeni samo u jednom telu, koje može da bude na samo jednom mestu, u jednom trenutku.
Mauerbauertraurigkeit – neopisiva potreba da u trenutku odgurnemo sve ljude od sebe, čak i bliske osobe do kojih nam je jako stalo.
Lachesism – želja da nas snađe katastrofa. Da preživimo pad aviona, da izgubimo sve u vatri, ili da jedva izvučemo živu glavu iz pucnjave.
Monachopsis – neprimetan, ali uporan osećaj koji nam sugeriše da smo van mesta.
Sonder – shvatanje da svaki prolaznik ima život jednako kompleksan i živopisan kao naš.
Piše: Aleksandra Vukadinović
Leave a Reply