Pre 59 godina, Stokholmom je odjeknuo gromoglasan aplauz upućen srpskom piscu Ivi Andriću, dobitniku Nobelove nagrade za književnost. Da li znate šta je zapravo doprinelo tome da ovo ogromno priznanje završi baš u Andrićevim rukama?
Delo „Na Drini ćuprija“ je tačan, ali nepotpun odgovor na ovo pitanje. Naime, Nobelov komitet je dao obrazloženje u kome su analizirali nekoliko Andrićevih dela. Osim „Na Drini ćuprija“, u analizu su bila uključena još dva, „Gospođica“ i „ Travnička Hronika“. Zajedno sva tri dela mnogi nazivaju bosanskom triologijom. Nobelova nagrada je uručena, ne za delo, već svojevrsnu epsku sagu i celokupan književni rad.
„Nobelovu nagradu smatram kao izuzetno priznanje za celokupnu književnost moje zemlje“, izgovara Ivo Andrić u trenutku kada je saznao da je on dobitnik Nobelove nagrade.
Iako se negde opisuje kao Tolstoj sa Balkana i Homer Balkana, Ivo Andrić ima svoje posebno i zasluženo mesto u istoriji, gde više nema mesta poređenju sa drugim stvaraocima, on je sam sebi dovoljan. Najčudesniji Sarajlija, epski pesnik, onaj koji čini da krv tka i raste, pravi najbolji Andrić krene već u naslovu, on nije samo pisac već i lekar koji svojim delima leči, samo su neke od mnogobrojnih opisa književnih kritičara.
Andrić je kroz svoje junake prikazao sudbinu balkanskog naroda, kao i njihove patnje i motive. Opisuje život na Balkanskom poluostrvu gde se vekovima prepliću kulture Zapada i Istoka, i to mešanje neretko dovodi do sukoba. Kroz svoja dela verno prikazuje nežnosti Jugoslovenskih duša, ali i nasilje, siledžije i strahote jednog vremena.
Nobelova nagrada za književnost dodeljena je 26. oktobra 1961. godine u Stokholmu, a Andrić se besedom „O priči i pričanju“ zahvalio na priznanju. Novčanu nagradu od milion dolara posvetio je razvoju bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.
Odlomak iz besede „O priči i pričanju“:
„Biti čovek, biti rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.“
Piše: Zorka Mijajlović
Leave a Reply