“Ivana i ja smo kolege sa fakulteta – isti smer, isto godište. Jednog dana smo se sreli u holu Studenjaka, upoznali se i dogovorili prvu kafu. I tako, jedno dva meseca sam ispijao kafe svakog dana. Sada sam možda bez jetre i bubrega ali u braku”, šaljivo započinje svoju ljubavnu priču Dejan Gligorijević koji zajedno sa svojom suprugom Ivanom, nekada koleginicom sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, živi u selu Radanovci, opština Kosjerić. Tu se nalazi i njihova farma, na obroncima Povlena, na 620 m n.v.
“Nekako je sve išlo kao da je to neko drugi vodio i crtao, a ne mi. I kad primetiš takav razvoj situacije onda je najbolje prepustiti se. Dali smo sve ispite za tri i po godine, diplomirali istog dana i na sve to smo još i u braku godinu dana. Želeli smo isto od života i to je bilo presudno: porodica, puno dece, slobodu nad umovima kapitalista, svoj svet i neki pristojan život.
Jedino mesto gde imate toliko slobode jeste selo i jedino šta vam može dati nezavisnost je zemlja! Ljudi su upali u sistem koji se ponaša kao mašina za mlevenje mesa: radiš da bi pokrio neke troškove kojima nema kraja i pri tome nemaš vremena za porodicu. Mi želimo drugačiji život u kome nam deca trče po travi, jedu zdravu hranu, piju izvorsku vodu, dišu čist vazduh. S druge strane, u mojoj familiji čak četiri generacije stoje iza uzgoja krava i proizvodnje sirovog mleka i žalosno bi bilo da toliki trud propadne sada kada samo treba to unaprediti. Mlekarstvo traži tradiciju, ali i mlade ljude, entuzijazam, elan koji za sobom nosi i malo ludosti. Što se proizvodnje sira tiče, mi taj sir godinama pravimo za sebe, sad se priča proširila i krenula je prodaja. Život na selu oduvek je zahtevao mnogo rada i mi se toga nikada nismo plašili. Ništa nam ne pada teško, čak ni ustajanje u četiri sata ujutru kako bismo na vreme dostavili sir.
Glavni problem sa kojim se suočavamo je infrastruktura: putevi i struja. Putevi su puni rupa i blata, a struja nestaje posle svakog pljuska ili malo jačeg vetra. Masovna emigracija iz sela u grad donela je ovo što danas imamo: seoske škole se zatvaraju, nema prodavnica, a o kulturnim dobrima i da ne govorimo. Sve bi se to rešilo kad bi ovde živelo više ljudi, mada ja nešto baš i ne vidim želju kod onih koji žive u gradu da se vrate u selo i da bez struje, puta, vode i kanalizacije muzu krave i obrađuju zemlju. Najčešće je to zato što nemaju gde da se vrate.
Onima koji se opredele za život i rad na selu savetujem dve stvari: samo proizvodnja gotovog proizvoda, nikako sirovine (jedan profesor na fakultetu nam je govorio da sirovina prodaje sirovinu, gde bi prva sirovina bila karakterna osobina proizvođača), a drugo da se međusobno udružuju, bratski, komšijski. Ne treba poštenima papir da ih udruži, udružiće se oni sami samo im za to dajte priliku!”
Piše: Iva Jevtić
Leave a Reply