Intervjuisali smo Marka Marjanovića, slobodno možemo reći jednog od najboljih srpskih veslača, ako ne i najboljeg.
Počeo je sa veslanjem 1999. godine u VK Partizan, a penzionisao se 20 godina kasnije, pred kraj 2019. Posle završenih osnovnih studija na Berkeley univerzitetu u Kaliforniji vratio se u Srbiju gde je nastavio veslačkim putem.
Marko, kako su izgledali tvoji veslački počeci?
-Zbog bombardovanja 1999. godine bio sam sprečen da idem na košarkaške treninge, te sam na preporuku mog brata od tetke, koji je te godine osvojio medelju na svetskom juniorskom prvenstvu, došao na prvi trening na Adu i samim tim počeo sa veslanjem, odmah sam se zaljubio u sport. I eto ko bi reko da će to potrajati 20 godina.
Kada si osvoji prvu medalju?
Prva medalja, kao i prvo takmičarkso iskustvo je došla već sledeće godine na mom prvom takmičenju u Segedinu. Zatim u usledili ozbiljniji treninzi, što me je motivisalo da se više trudim, a samim tim posle toga i ozbiljnija takmičenja i ozbiljnije trke.
Posle 20 godiine veslanja, koji ti je najdraži uspeh?
Bilo je dosta trka i medalja koje su obeležile karijeru i koje mi dosta znače, ali bih ovom prilikom izdvojio kvalifikacionu trku u Lucernu za olimpijske igre u Riu, gde smo mimo nadanja u zemlji, Andrija Šljukić i ja uspeli da ispunimo kvalifikacionu normu, tako da bih tu trku, kao i celu sezonu stavio u top 5, dok posebno mesto zauzima prva medalja na svetskom nivou 2006, godine za seniore B kad sam uzeo srebrnu medalju u dvojcu bez kormilara sa Jovanom Popovićem. Takođe bih izdvojio i trke koje sam veslao za Berkeley kad smo bili prvaci Amerike u osmercu.
Kako si uskladio svoj tinejdžerski i uopšte život sa veslanjem?
Definitivno sam izgubio vreme za druženje sa drugarima iz srednje škole, odlaske na ekskurzije i rođendane, ali sa druge stane vreme i količina vremena koje sam proveo sa društvom sa veslanja rezultiralo je drugarima koje ću imati za ceo život.
Da li si nekada pomislio da odustaneš i zašto nisi?
Po povratku iz Amerike, naišao sam na tonu prepreka prvenstveno zbog metoda treninga, tako da sam odlučio da pokušam da promenim to, da se borim za poboljšanje uslova treniranja veslača, tj. to mi je na neki način bila životna misija. Ono što me je uvek vodilo bila je ta neka želja za uspehom. Poprilično je teško baviti se sportom kao što je veslanje, čovek za to mora imati posebnu petlju.
Koji je tvoj savet studentima što u Beogradu, što u Srbiji?
Ono što savetujem je da nikako ne napuštaju studije. Studije integralni deo života svakog od nas i da to stave u prvi plan. Ako neko želi da nastavi sa profesionalnim sportom, koji je surov sam po sebi, potrebno je da se dobro izorganizuje. Poučen ličnim iskustvom, iako je to malo teže da ostvari u Srbiji, i ako zna šta želi uspeće u tome. Verovatno je neka zamena za takav život manjak izlazaka i žurki, ali se sve to da nadoknaditi u životu. Samo treba ostati pozitivan, vredan i uporan.
Piše: Filip Marković
Leave a Reply