Povodom jučerašnjeg Svetskog dana poezije odlučili smo da naše čitaoce počastimo intervjuom sa perspektivnim pesnikom i studentom Učiteljskog fakulteta – Milanom Dabovićem.
Kome si posvetio svoju prvu pesmu?
Jednoj predivnoj devojci koja se prošle godine udala. Zove se Ana. Prvu pesmu sam napisao za nju u prvoj godini gimnazije.
Koji su tvoji književni uzori?
U mojim počecima to su bili Đura Jakšić i Vladislav Petković Dis. Nad njihovim mrakom baklju je upalio Crnjanski. Veliki uticaj na moju pisanu reč imao je bosanski pesnik Mensur Ćatić.
Poezija nastaje iz najvećeg bola. Istina ili stereotip?
Navedeni iskaz je istinit, ali ne zato što poezija nastaje iz bola, već zbog toga što nastaje iz onog što u nas prodire najdublje. U društvu koje živi od brze zabave bitno je istaći se što pre. To nažalost najčešće znači i što površnije. Sa poezijom se ne može površno.
Odakle dolazi inspiracija za pisanje poezije?
Sama reč ukazuje na prisustvo duha. Ipak, svi njeno poreklo traže u materijalnom. Svaka spoljašnja motivacija može biti tek kamen za lavinu koja je spremna da se dogodi unutar nas. Umetniku je neophodna dubinska veza za prirodom. On je prijemnik signala. Ta vezane ostvaruje se spolja, već iznutra.
Reci nam nešto više o svojoj prvoj zbirci pesama.
Ona je postala jedan lični memoar, mada sumnjive poetske vrednosti. Jedina je u kojoj sam se igrao akrostihom i nekim njegovim podvrstama.
Kakav je osećaj održati promociju svoje treće zbirke pesama na svom matičnom fakultetu?
Divan, rekao bih nestvaran. Uloženo je mnogo truda, pre svega od strane ljudi oko mene, da taj događaj bude vredan ustanove u kojoj je održan.
Da li uskoro možemo očekivati četvrtu zbirku pesama?
Verujem da pauza neće biti velika ali svakako je ne treba očekivati uskoro. U međuvremenu se nadam da ću se osmeliti da se malo više prepustim drugim izazovima sa perom u ruci.
Da li planiraš da se oprobaš u pisanju proze?
Velika mi je želja da pišem prozu. Verujem da ću je kad tad ostvariti. Potrebno je da još mnogo napredujem kako bi to prestali da budu pokušaji.
Zbog čega si se opredelio za Učiteljski fakultet?
Po završetku srednje škole, umesto da upišem studije psihologije, našao sam posao u jednoj dečijoj igraonici gde sam radio kao animator. Tu sam proveo par godina i shvatio da mi prija vreme koje provodim sa decom. Možda sam idealista, ali zaista verujem da se društvo menja počev od obrazovanja.
Gde vidiš sebe za deset godina?
Ako bih mogao da biram, izabrao bih da to bude u toplini doma sa nekoliko mališana i nešto vremena provedenog za pisaćim stolom. Ako bude tako, neće biti važno gde se taj dom nalazi.
Koja je najveća prepreka sa kojom si se susreo u svojoj dosadašnjoj karijeri?
Sam ja. Kada se otkloni ova, druge prepreke ne postoje.
Šta poručuješ našim čitaocima?
Studenti mislite svojom glavom. Gajite kulturu. Vi ste elita ove zemlje. Oni koji su iznad vas to znaju i čine sve da vi to ne saznate.
Piše: Jovan Macut
Leave a Reply