Olivera Moldovan, srpska kajakašica i reprezentativka stavila je tačku na svoju takmičarsku karijeru. Dugogodišnju karijeru činili su brojni usponi i padovi, ali i istrajnost jednog hrabrog sportiste. O svom iskustvu, neizbrojivim uspesima i sumiranim utiscima nakon svih godina, govori nam Olivera.
Kako je nastala Vaša ljubav prema ovom sportu?
- Moldovan Ilija je otvorio kajakaški klub u Borči 2001. godine. Poveli su me tamo i prvo što sam videla bila je voda. Obožavam prirodu, vodu i otvoren prostor. Može se reći da imam fobiju od zatvorenog prostora. To je bilo ono što me je odmah vezalo i pretpostavljam zadržalo u kajaku.
Kada ste osvojili svoju prvu medalju i kakav je bio osećaj?
- Prvu medalju sam osvojila 2007. godine na Svetskom studentskom prvenstvu u Beogradu. Osećaj je bio fantastičan. Osećaj kada se penjem na postolje i uzimam medalju, zaista je nezamenljiv. Nisam još uvek pronašla nešto što bi me toliko ispunilo.
Da li možete da prebrojite sve svoje medalje?
- Ne, nikada nisam ni pokušavala da izbrojim. Možda u početku, dok je bilo deset ili dvadeset, ali sada bi to bilo veoma teško.
Kakvi su bili uslovi na početku treniranja?
- Mi smo počeli u katastrofalnim uslovima. Kada smo sestra i ja počele da treniramo, kajak sam po sebi nije bio uopšte sport koji je bio propraćen. U to vreme nije bilo novca ni treneri da se obezbede, a kamoli neko drugi. Imali smo kanal, drvena vesla i stare čamce. Nismo imale ništa i bilo je veoma teško. Sestra Nikolina i ja smo tada pobeđivale devojke iz drugih gradova i Ljilja Hodžić nas je primetila. Poklonila nam je šareni čamac u kom smo se kasnije takmičile.
Kolika su bila odricanja što se tiče druženja i izlazaka u tim tinejdžerskim danima?
- Katastrofa! Dok sam bila u kajaku to nisam ni primećivala koliko primećujem sada, kada sam izašla iz profesionalnog kajaka.Tek sada vidim koliko sam životnih stvari zapostavila i koliko mi ništa nije jasno. Sportisti osete posledice odricanja tek nakon karijere.
Šta smatrate svojim najvećim uspehom?
- Najveći uspeh mi je bio na mlađem seniorskom takmičenju u Moskvi kada sam odbranila Evropsko prvenstvo, osvojila sam zlatnu medalju. Takođe, kada smo prvi put bile prvakinje u Poljskoj, rečeno nam je da je to bilo slučajno i svi su izignorisali tu medalju. Nismo dozvolile da padnemo tada, ustale smo i pobedile sebe. Te godine smo ponovile rezultat, bile smo opet prve na 500m. Odbranle smo to Evropsko zlato i to mi je najdraža medalja. Tada sam rekla da ću ostati u kajaku dok ne ispunim neke svoje ciljeve. Mada u tom trenutku, radila sam i rezultati su postojali, ali svi su to poništavali. Sada sam naučila, a možda još uvek učim da neke stvari samo treba pustiti.
Kakav je bio osećaj predstavljati Srbiju na Olimpijskim igrama?
- Predivan. Mi definitivno imamo najlepšu zastavu i himnu. Svi su mi se tada smejali kako sam ,,hodajuća zastava’’. Zaista, Srbija ima najlepšu zastavu. Nisam znala šta je lepše, kada je vidim na čamcu ili kada se viori gore. Bila sam ponosna što predstavljam Srbiju.
Koje su bile prednosti a koje mane takmičenja i treniranja sa sestrom?
- Ima puno i mana i prednosti. Imamo tu slobodu da kažemo jedna drugoj sve, pa onda češće dolazi i do konflikta. Kada sarađuješ sa nekim ko ti nije iz kuće, obratiš pažnju na svoje ponašanje. Teška mi je bila za saradnju, ali uvek smo to prevazilazile kako bi došle do rezultata. Mi smo konstantno bile zajedno, na pripremama, treninzima, u školi i kući. Gde god se okrenem, ona je bila tu. Ti izabereš sebi bračnog parnetra, pa opet ne provodite toliko vremena zajedno. Na kraju krajeva, znala sam da me ona nikada neće ostaviti.
Šta je ono što volite najviše, a šta najmanje kod ovog sporta?
- Najmanje volim zimu i smrzavanje, to me je ubijalo. Milion puta sam se toliko smrzla da sam se pitala da li ću preživeti tu hladnoću. Najviše volim taj osećaj plovidbe po vodi, to obožavam. Osećam se spokojno, mirno, prazne glave kada plovim. Preterani sam ljubitelj prirode.
Da li imate neku anegdotu sa nekog takmičenja?
- Kada smo prvi put bile Evropske prvakinje, niko nije očekivao da neke tamo devojčice iz Srbije mogu da uzmu zlatnu medalju. Ljudi uopšte nisu spremili srpsku himnu. Nisu mogli da pronađu ,,Bože pravde’’, pa su nam pustili ,,Hej Sloveni’’. To je anegdota koju čuvam u smešnom sećanju.
Da li ste poželeli nekad da odustanete?
- Milion puta sam i odustajala. Nije bilo normalno koliko sam puta izlazila iz kajaka. Mislim da sam dosadila i drugarima u klubu, kao i sestri i treneru. Mislim da sam svake godine po jednom odustala.
Šta je to što ste naučili i što biste preneli kao savet mladim sportistima, početnicima?
- Prvenstveno da budu uporni i da postave sebi ciljeve. Mislim da je jako bitna podrška porodice jer u tim godinama, kada si suviše mlad, ne možeš donositi tako velike odluke sam. Ja sam imala sreću da je tata bio uvek uz mene. Jako je teško u tom periodu puberteta držati se jedne stvari. Važno je biti odlučan i imati fokus na sebe.
Sofija Vujošević
Leave a Reply