Pleši sa mnom

Hajde pleši sa mnom,

sa pramenom moje kose

i mojim očima,

dok me ne ispuštaš iz zagrljaja,

kao da sam od dima,

kao da bih svakog trena mogla nestati.

Ne brini, nisam još digla ruke

samo sam laka kao pero,

skinula sam okove –

prošlosti sam otplatila ceo dug,

budućnost me ne zanima,

ne pravim više dogovore sa đavolom.

Hajde pleši sa mnom,

zar ne shvataš da će na kraju

uvek sve biti uredu,

čemu ta sveopšta stegnutost,

muka mi je nastrane uljudnosti.

Zaboravi na sve što misliš da znaš.

Je l’ možeš to,

je l’ nisi još uvek rob

ovoga u šta su nas odgojili?

Opusti se,

noćas me neće povući za ruku

senke naših propalih snova,

tu su, nisu nas napustile večno,

ali noćas one se prelivaju

u bojama naše mladosti

i ja želim da igram sa njima.

Pusti me, mogu i sama

u ambis

ako ne želiš poći.

Nikad nećeš ni saznati

kako je to izvanredno biti

izvan sebe

oči u oči

sa urnebesnim ništavilom našeg postojanja

i smejati mu se u lice.