Otkud brod na grbu Beograda?

Pre nego što damo odgovor na postavljeno pitanje, zapitajmo se kada je uopšte nastala ideja o potrebi za gradskim grbom. Prirodno, to se desilo kada je Beograd prvi put proglašen prestonicom, što se desilo na samom početku XI veka pod vlašću despota Stefana Lazarevića. Nažalost, ne postoji dokument koji može sa sigurnošću da nam dočara kako je zaista mogao da izgleda. Zabeleženo je da se razvijao i menjao kako je grad padao od različite vlasti, sve do vremena Turaka čiji sistem i kultura nisu poznavali ovakve simbole i obeležja. Tako sleduje pet vekova bez pomena ičega sličnog sve do XVIII veka kada tu ulogu preuzima Austrija. Utisnut je na pečat koji će se koristiti u zvanične svrhe, a ovaj grb ostati nepromenjen (i retko upotrebljavan) sve do početka XX veka kada se javlja prva inicijativa za grbom koji će verno predstavljati svoj grad, i prvi put ikada – domaću, srpsku vlast.

Odbor umetnika, heraldičara (heraldika – nauka o grbovima) i državnih savetika okupio se 1931. i formirao pravi odbor koji se sastajao u cilju ozbiljnog brainstorminga, razmene ideja i elemenata koji će činiti grb prestonice. Postavljeni su “kamenovi temeljci” na kojima će se graditi slika:

grb mora imati oblik štita
biće oslikan nacionalnim bojama – crvenom, plavom i belom
glavni elementi na grbu biće reka, lađa, bele zidine sa kulom i kapijom.

Raspisan je konkurs na kome je pobedu odneo mladi slikar iz Beograda, Đorđe Andrejević Kun (1904-1964). To je isti grb koji poznajemo i danas. Đorđevo vizuelno rešenje odabralo je plavu za boju štita, koji istovremeno simboliše i vedro nebo i bolju budućnost, a belu za zidine Kalemegdana koje lako prepoznajemo. Njegova širom otvorena kapija simboliše slobodu grada. Reka u dnu predstavlja iskonsku snagu Beograda, a obojena je crvenom da oda poštu večitom stradanju i burnoj istoriji sto puta rušenog grada. Tako dolazimo do jedine misterije na ovom grbu – broda sa punim jedrima. Njegova simbolika nas vraća u prve vekove nove ere i želi da predstavi starinu grada i mnoštvo kultura koje su na njemu ostavile trag – u pitanju je rimska lađa i davni nastanak Singidunuma.

Pre konačnog rešenja, koju deceniju ranije, bilo je i drugih predloga kojima nije uspelo da postanu simbol prestonice. Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca rodilo je novu potrebu za stvaranjem nacionalnih simbola. Jedan od njih je predložen 1914. godine i predstavljao je lik Svetog Save na plavom polju. Kako se gradski oci nisu mogli složiti da je Sava zaštitnik grada, već njegovih prosvetitelja, predlog je odbijen. Srećom, jer je u ovom trenutku država brojala bar trećinu građana koji nisu bili pravoslavne veroispovesti. Sledi serija ratova koja zaustavlja ovu raspravu i stavlja je, u najmanju ruku, u treći plan.

Tek 2003. se ponovo okuplja grupa stručnjaka sa misijom da osavremeni gradske simbole. Grb je doteran sa nekoliko manjih popravki, a zatim potpuno formiran veliki grb – dvoglavi srebrni orao koji u kandžama drži mač i granu lovora, simbol večnosti i besmrtnosti. Dvoglavi orao, jedan od svetski najrasprostranjenijih nacionalnih simbola, rađa se još u antici Bliskog istoka, kao simbol dostojanstva. Pod beogradskim srebrnim orlom su dve hrastove grane, ukrašene odličjima i grada – Orden Krsta viteza Legije časti, Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima, Orden narodnog heroja i Čehoslovački ratni krst, dok mu na grudima počiva osnovni grb Beograda.