Majkl Džonson

Za velike atletske šampione se gotovo po pravilu moglo reći da su osim brzinom plenili i gracioznošću. Međutim, za momka koji je rođen u Dalasu, sve je moglo da se kaže, ali nikako i da je graciozan.

Sa karakterističnim stilom trčanja, kao da ima metlu ili dasku na leđima, Majkl Džonson je izluđivao svoje protivnike neverovatnim ubrzanjem u završnicama trka. Bio je dominantna figura svetske atletike u poslednjoj deceniji 20-tog veka, nepobediv na 200 i 400 metara. Vlasnik je i najboljeg rezultata svih vremena na 300 metara, disciplini koju IAAF ne priznaje.

Početak za Džonsona nije bio lak. Najmlađi je u sedmočlanoj porodici, pohađao je Bejlor Univerzitet i mnogo obećavao u atletici. Ipak, pred kvalifikacije za Olimpijske igre u Seulu 1988. godine doživeo je povredu stopala i odustao od tih igara. Međutim, svet upoznaje velikog šampiona već 1991. godine kada je mogao da se fokusira samo na atletiku (diplomirao 1990. godine biznis na Bejloru). Postaje svetski prvak u Tokiju i prvi atletičar svih vremena koji je bio prvi na svetskim listama na 200 i 400 metara. Počela je Džonsonova era.

Osvojio je pet zlatnih medalja na Olimpijskim igrama. U Barseloni 1992. godine je bio glavni favorit na 200 metara, ali se otrovao hranom. Na tim igrama se oporavio tek na kraju, dovoljno brzo da uzme zlato u štafeti 4 x 400 metara. Džonson je u Atlanti osvojio dva prva mesta, na 200 i 400 metara, u ovoj prvoj disciplini je srušio svetski rekord koji je držao Italijan Pjetro Menea 17 godina.

Njegova trka na 200 metara iz Atlante vodi se kao najsjajniji atletski trenutak u poslednjih 25 godina. U Sidneju je ponovo slavio na 400 metara, peto zlato je osvojio u štafeti 4 x 400, ispostavilo se da su gotovo svi članovi tog američkog sprinterskog tima bili dopingovani, osim Džonsona. Rezultat je poništen i mada je postojala mogućnost da zadrži zlato, nije želeo, a poznato je da je bio veoma razočaran činjenicom da su se njegovi drugovi koristili nedozvoljenim sredstvima. Jedan od njih, Antonio Petigru je izvršio samoubistvo 2010. godine. Majkl Džonson ima osam zlatnih medalja na svetskim prvenstvima.

Nikada na svetskim šampionatima nije izgubio finalnu trku. Niz od četiri uzastopna trijumfa na 400 metara završio je u Sevilji 1999. godine i danas važećim svetskim rekordom 43,18. Zbog zgusnute satnice kada su u pitanju trke na 200, 400 i štafeti 4 x 400 metara samo je po dva puta trčao na svetskim prvenstvima u disciplinama 200 i 4 x 400 metara i sva četiri puta osvojio zlatnu medalju, a svetski rekord (2 : 54 : 29) koji je 1993. godine u Štutgartu postavio sa američkom štafetom je i danas na snazi.

Nakon Olimpijskih igara u Atlanti mediji su podigli pritisak pitanjem ko je najbrži atletičar na planeti, Majkl Džonson ili Kanađanin Donovan Bejli, olimpijski i svetski šampion na 100 metara. Zato je u Torontu 1997. godine organizovana trka njih dvojice na 150 metara, ali nažalost tokom trke Džonson je povredio mišić i nije uspeo da završi trku, pa je Bejli dobio taj duel.

Majkl Džonson je karijeru morao da skrati zbog serije povreda, ali i dalje drži svetski rekord na 400 metara. Izabran je nekoliko puta za atletičara godine, a dobitnik je i nagrade za najboljeg sportistu na svetu 1996. godine. I pored neobičnog stila trčanja koji atletski treneri nikada nisu prihvatili, atletski stručnjaci se ipak slažu da je legendarni Majkl Džonson uz Karl Luisa, verovatno najbolji atletičar svih vremena.