Neobična građevina, izgrađena u Ginzi, poslovnom delu Tokija 1972. godine, predstavlja prvi primer kapsularne arhitekture u svetu izgrađene za život u njoj. Danas je njena sudbina neizvesna.
Na periferiji otmenog Ginza okruga u Tokiju nalazi se toranj Nakagin kapsula, neobična građevina koja je nekada predstavljala japansku viziju budućnosti. Zgrada, koju je projektovao japanski arhitekta Kišo Kurokava, predstavlja jedan od retkih realizovanih primera avangardnog arhitektonskog pokreta Metabolizma, nastalog u Japanu početkom šezdesetih godina prošlog veka. Sa spoljašne strane, toranj izgleda kao gomila mašina za pranje veša. Dizajn je minimalistički i jednostavan, jer se smatralo da je njegova lepota u materijalu od kojeg je napravljen. Sastoji se od dva povezana betonska jezgra, od 11 i 13 spratova, na koje su pričvršćene “mobilne” kocke. Svaka kocka, veličine 10 kvadratnih metara, bila je prefabrikovana, a zatim pričvršćena za jezgro. Kapsule su oblikovane u vidu soba i predviđene su za stalni život jedne osobe. Prostor u kapsuli je ograničen, sa velikim kružnim prozorom, ugrađenim krevetom, kupatilom veličine avionskog toaleta i kuhinjom sa elementima i belom tehnikom.
Nakon rapidnog ekonomskog posleratnog uspeha Japana, zgrada je napravljena 1972. godine za samo mesec dana, a Kurokava ju je zamislio kao početak novog doba. Umesto toga, Nikagin kapsula postala je nikada realizovana utopija. Naime, planirano je da svaka kapsula može da se zameni, ukloni, poveže ili proširi. Međutim, ova ideja je bila ostvarljiva samo u centralnom delu i na višim spratovima. Iako je predviđeno da se kapsule menjaju u skladu sa promenama potreba ljudi svakih 25 godina, nijedna kapsula još uvek nije promenjena. Kula sada stoji kao anahronizam usred praktičnijih zgrada koje su se izgradile oko nje.
Kada je Kišo Kurokava 2007. godine preminuo, stanovnici, umorni od krunljivog betona i cevi koje konstantno cure, su izglasali da se njegovo remek-delo sruši i zameni konvencionalnom stambenom zgradom. Međutim, plan se nije realizovao zbog kraha berze 2008. godine.
Fotograf Noritaka Minami je 2010. godine započeo projekat beležeći život i sudbinu stanara Nikagin kapsule. Narednih sedam godina, vraćao se u zgradu skoro 10 puta. “Svaki put kada sam ponovo posetio zgradu, naučio sam nešto novo o arhitekturi i njenim stanarima”, kaže on. Neki vlasnici kapsula su se odselili ili pretvorili svoje kapsule u kancelarije, dok su drugi odabrali da ih obnove i ostanu da žive u njima.
Tokio se u poslednje vreme sve brže razvija, budući da će se tamo 2020. godine odigrati i Olimpijske igre, a to je ponovo pokrenulo pitanje o sudbini i budućnosti istorijskog tornja. Minami se nada da će toranj biti sačuvan kao simbol pokreta čiji koncepti za efikasan urbani život i danas imaju važnosti.
Leave a Reply