Redak pogled u život ispod ovog zamrznutog kontinenta otkriva neverovatno živopisan i dinamičan svet, čije ledene vode vrve od pingvina, foka i drugih, još egzotičnijih stvorenja.
Nakon što smo ujutru stigli peške iz Dimon d’Irvila, francuske naučne baze na Adelijinoj obali istočnog Antarktika, moramo da razbijemo tanak sloj leda što se uhvatio na otvoru koji smo izbušili prethodnog dana. Otvor vodi pravo kroz ledenu santu debelu tri metra. Taman je dovoljno širok da kroz njega prođe čovek, a ispod njega se prostire more. Nikada pre nismo ronili kroz tako uzan otvor. Ja krećem prvi.
Upirući se rukama, kolenima, petama i vrhovima peraja, migoljim kroz otvor. Pošto najzad uranjam u ledenu vodu, osvrćem se i ostajem preneražen. Otvor je već počeo da se zatvara iza mene.
Donja strana morskog leda izgleda kao gusta kaša plutajućih ledenih kristala, a moj silazak ju je uskomešao. Gomila se oko otvora kao da je to odvod okrenut naopačke. Kad gurnem ruku u tu ledenu kašu, već je skoro metar debela. Grabim sigurnosni konopac i počinjem da se izvlačim centimetar po centimetar, ali mi se ramena zaglavljuju. Odjednom me ošamućuje jak udarac po glavi. To moj kolega Sedrik Žanti pokušava da me otkopa te me je nehotice lupio ašovom po glavi. Najzad me neko grabi za ruku i izvlači me napolje na vazduh. Za danas je ronjenje završeno – ali to je tek prvo od ukupno 32.
Ja sam zapravo došao s fotografom Vensanom Minijeom na poziv reditelja Lika Žakea, koji snima nastavak svog čuvenog „Marša pingvina” iz 2005. godine. Dok Žake snima carske pingvine, a Minije ih fotografiše, moj tim će da snima svet ispod morskog leda. Tokom zime more bude zaleđeno i 100 kilometara daleko od obale, ali mi smo došli u oktobru 2015. godine, kad ovde počinje proleće. Za 36 dana našeg boravka, dok se led lomi na sante i povlači na svega nekoliko kilometara od obale, mi ćemo kroz njega da ronimo i do 70 metara dubine. Ova ekspedicija na Antarktik nešto je sasvim drugo. Ovde ćemo roniti dublje nego što je ikad iko zaronio ispod antarktičkog leda – uz više nego teške uslove.
Za ovaj poduhvat pripremali smo se pune dve godine kod kuće u Francuskoj. Na zidu mi je bila prikačena mapa Adelijine obale na kojoj sam označio lokacije za ronjenje na različitim dubinama u krugu od deset kilometara od Dimon D’Irvila. Konsultovali smo se sa proizvođačima opreme da bismo otkrili slabe tačke klasičnih ronilačkih odela. Znali smo da će temperatura vode biti minus 1,8 stepeni Celzijusa. (Slana voda ostaje tečna i ispod tačke zamrzavanja slatke vode.) Bez suvog odela umrli bismo za manje od deset minuta. A sa poboljšanom opremom mogli bismo da izdržimo i pet časova.
I pripreme za ronjenje svaki put trajaju otprilike isto toliko. Gde ne možemo da se provučemo kroz otvor koji su svojim zubima izdubile Vedelove foke, pravimo svoj otvor bušilicom za led. Kad im ustreba vazduha, foke nekako uvek nađu put do svojih otvora, dok se mi najviše plašimo da se ne izgubimo i ostanemo zarobljeni ispod leda. Zato spuštamo fluorescentni žuti konopac u otvor i vučemo ga sa sobom dok ronimo. Na kraju ronjenja pomoću njega se vraćamo.
Naša ronilačka odela imaju četiri sloja: najpre termalno donje rublje uz samo telo, zatim električno grejani bodi preko njega, onda debeli vuneni sloj i najzad sloj od vodonepropusnog neoprena, debeo više od jednog centimetra. Imamo i kapuljaču i potkapuljaču, vodootporne rukavice s postavom koja se greje, peraja i tegove od 16 kilograma. Tu su još i dve baterije za grejanje bodija, aparat za uklanjanje ugljen-dioksida od naših izdisaja (što nam omogućava da ronimo duže), rezervni gasni cilindri, i najzad, moja fotografska oprema. Izgledamo kao astronauti, samo bez šlemova od pleksiglasa. Treba nam sat vremena i pomoć našeg lekara Emanula Blanša da bismo sve to navukli na sebe.
I kad smo najzad spremni da zagnjurimo u ledenu vodu, svako od nas na sebi nosi 90 kilograma. Izgleda kao da iz početka učimo da ronimo. Svaki pokret je napor, a plivanje gotovo nemoguće. Od hladnoće vrlo brzo utrnu otkriveni delovi obraza, a s vremenom hladnoća počne da prodire i kroz naša odela i rukavice, stežući sve jače i jače. Nepodnošljivo je, ali moramo da istrpimo. Na kraju, dok pravimo pauzu u povratku zbog dekompresije, pokušavamo da se zabavimo bilo čim samo da ne mislimo na bol.
I najzad, kad konačno ispužemo iz ledenog okeana, ja ležem na led, suviše umoran i omamljen da bih mislio na skidanje opreme. Koža tvrda i naborana, usne, šake i stopala otekli i utrnuli. Ali tek kad se malo ugrejem i krv ponovo prostruji, osetim najgoru bol. Toliko je jaka da bih više voleo da su mi ruke i noge i dalje smrznute. Posle četiri nedelje više ne osećam prste na nogama, čak i kada sam u toplom. Trebalo je da prođe sedam meseci nakon povratka u Evropu da se moji oštećeni nervi oporave.
Da li se čitava ta muka isplatila? Pa, kao prvo, svetlost je takva da pruža prizore koji moraju da oduševe svakog fotografa. Na samom početku proleća, posle duge polarne noći, mikroskopski planktoni još uvek ne cvetaju i ne zamućujuju vodu. Voda je ispod ledenih santi neverovatno prozirna i čista jer nema čestica koje bi zamaglile svetlost. Ona se probija kroz pukotine u ledu ili otvore koje su napravile foke, pa deluje kao da ulične svetiljke diskretno obasjavaju podvodni svet.
I to kakav svet! Na istočnom Antarktiku živi svega nekoliko vrsta foka, pingvina i drugih ptica i nema nijednog kopnenog sisara. Pomislili biste da je i morsko dno pusto. A u stvari, to je jedan pravi raskošni vrt, ukorenjen duboko u vremenu.
Morski svet Antarktika izolovan je od ostatka planete već desetinama miliona godina, još otkako se ovaj kontinent odvojio od ostalih kontinenata i zamrznuo. Moćna cirkumpolarna struja kruži sa zapada na istok oko Antarktika i stvara razliku u temperaturi koja sprečava širenje morskih životinja izvan područja kretanja struje. Tako duga izolacija omogućila je neverovatnu raznolikost vrsta na morskom dnu, jedinstvenu u ovom području.
Na dubinama između devet i 15 metara šume kelpa (Himantothallus grandifolius), čiji su listovi duži od tri metra, pružaju impozantan prizor. Nešto dublje nailazimo na ogromne morske zvezde Macroptychaster. Sa 38 centimetara u prečniku, znatno su veće od onih u toplijim morima. Zatim dolaze morski paukovi Colossendeis megalonyx. To su zglavkari, poput insekata i paukova na kopnu, i nalaze se u svim morima, ali u toplijim vodama su retki i sićušni, gotovo nevidljivi golim okom. Ali ovde, kao i na Arktiku, morski paukovi mogu da narastu i više od 30 centimetara u prečniku. Ipak, njihova tela su toliko mala da im se unutrašnji organi protežu u noge.
Ispod 50 metara svetlost je slabija i više se ne mogu videti kelpovi i druge biljke. Umesto njih, dno je pokriveno debelim tepihom perastih hidroida iz klase Hydrozoa (kolonijalnih životinja sličnih koralima) i hiljadama školjki kapica Adamussium colbecki. Ove školjke imaju po deset centimetara u prečniku, ali mogu biti stare 40 i više godina – na Antarktiku se sporo raste. Na ovim dubinama takođe zapažamo morske krinove Promachocrinus kerguelensis, bliske rođake morskih zvezda, koji hvataju plutajući hranljive čestice sa dvadesetak svojih vijugavih pipaka. Između njih gmižu i plivaju izopodni račići koji liče na bube.
Na 70 metara, najdublje što ronimo, raznolikost je najveća. Vidimo gorgonije, mekušce i ljuskare, korale, sunđere i male ribe. Po bojama i bujnosti podsećaju na tropske koralne sprudove. Naročito su veliki stalno pričvršćeni beskičmenjaci. Dobro prilagođene stabilnom okruženju, ove životinje što podsećaju na biljke rastu sporo, ali tako se bar čini, beskonačno – ukoliko ih nešto ne poremeti. Ne možemo a da se ne zapitamo kako li će reagovati kada klimatske promene zagreju njihov svet.
Što smo bliže površini, raznovrsnost je sve manja. Plitke vode su daleko manje stabilno okruženje. Plutajući ledeni bregovi i sante stružu po morskom dnu, a sezonski proces zamrzava-nja i otapanja morske površine, koji najpre uzima slatku vodu iz okeana a zatim je vraća, izaziva dra-matične oscilacije u salinitetu. Ali ipak, i tu ima mnogo zanimljivih prizora. Mikroalge prikačene za tavanicu od ledenih santi stvaraju raskošnu dugu u narandžastoj, žutoj i zelenoj boji. Inače, ta tavanica podseća na neki haotični lavirint, sa slojevima leda na različitim dubinama, kroz koji prolazimo polako i oprezno.
Jednog drugog dana, dok očajnički čekam da se izvučem iz ledene vode, Žanti mi skreće pažnju na sitne, prozirne morske sase okačene o santu. Ukorenjene su nekoliko centimetara duboko u led tvrd kao kamen, a njihovi pipci, ozračeni suncem, svetlucaju dok se njišu u vodenoj struji. Tokom čitave svoje karijere nikada nisam ni čuo ni čitao o ovim životinjama. Opčinjavajuće su.
I naučnici u francuskoj bazi, dok gledaju naše fotografije, kažu da ni oni nikada ranije nisu videli ove morske sase. Isprva smo vrlo uzbuđeni, mislimo da smo otkrili novu vrstu. Ipak, kasnije saznajemo da su naučnici koji rade u američkom sektoru već opisali ove životinje dve godine ranije, na osnovu fotografija i uzoraka prikupljenih pomoću vozila na daljinsko upravljanje. Razočarani smo, ali ipak ponosni što smo ova neverovatno delikatna stvorenja videli rođenim očima.
Podvodni svet ispod antarktičkog leda kao Mont Everest je: čaroban, ali toliko negostoljubiv da morate dobro da razmislite pre nego što se u njega uputite. Ne možete da idete ako niste čvrsto odlučili, na možete da glumite svoju strast. Jer zahtevi su suviše veliki. Ali baš zbog toga su i slike koje vidite jedinstvene, a doživljaj i utisci koje smo poneli s tog mesta – nezaboravni.
Čak i posle 36 dana imali smo utisak da smo tek počeli da ga otkrivamo. U srcu mi je najviše ostalo jedno ronjenje pred kraj našeg boravka, i to ne zbog životinja koje smo videli već zbog lokacije. Kod kuće u Francuskoj, dok sam posmatrao mapu Dimon d’Irvila, sanjario sam o njemu. Gde u ovom veku i na ovoj planeti možete još uvek biti zaista sami? Gde možete videti nešto što još niko pre vas nije video? Na mapi sam obeležio greben Norsel, sićušno ostrvo udaljeno 11 kilometara od Dimon d’Irvila. Preko zime je okovano ledom.
Kad smo helikopterom preleteli iznad njega, Norsel je bio u otvorenom moru vršak stenovitog grebena koji viri iznad površine vode duboke više od 180 metara. Na njegovom vrhu bila je mala ledena kapa. Kad nas je helikopter spustio, bili smo okruženi samo okeanom i ogromnim ledenim bregovima – potpuno svesni privilegije da ćemo roniti na mestu gde niko pre toga nije ronio.
Bližilo se leto i dan je bio blag, skoro topao, negde oko nule. Ali u vodi je i dalje bilo minus 1,8 stepeni Celzijusa. Naš lekar Blanš aktivirao je hronometar: dao nam je tri sata i 40 minuta za ronjenje. A zatim smo ponovo uronili u jedan potpuno drugi svet.
Leave a Reply