On je čovek koji je obeležio svetski vaterpolo u svojoj 25 godina dugoj karijeri. Umetnik u ovom sportu i čovek koji je svojoj zemlji doneo mnogo radosti. Kapiten, najbolji vaterpolista sveta, deo svake idealne vaterpolo postave, onaj koji iz igrača izvlači najbolje. U karijeri je osvojio 37 klupskih odličija i 19 sa reprezentacijom. Svojom igrom oduševljavao je iz godine u godinu ne samo navijače klubova za koje je nastupao, već i celokupni narod u svojoj zemlji, gde je smatran jednim od najvećih sportskih idola, a njegovo ime je često skandirano iz grla hiljada navijača. Dame i gospodo, za one malobrojne koji su još u dilemi, danas vam predstavljamo velikog Vladimira Vujasinovića!
Vaterpolom je počeo da se bavi u rodnoj Rijeci, gde je već sa nepunih 15 godina debitovao za seniorski tim Primorja i već na debiju iako ubedljivo najmlađi uspeo je da postigne pogodak. Od tog hladnog februarskog dana u Rijeci, pa narednih 25 godina trajaće blistava karijera često preskromnog čoveka van terena, ali pravoj “zverini” u bazenu.
Za vreme raspada Jugoslavije, Vlada odlučuje da se sa porodicom preseli u Beograd. Vagao je između beogradskih večitih rivala, ali su crveno-beli bili uporniji, pa je tako “Vujas” završio u Crvenoj Zvezdi. Za Zvezdu su tada igrali velikani jugoslovenskog vaterpola Jelenić, Milanović, Šapić, Ćirić, pa je dolaskom Vujasinovića stvoren jedan jako moćan tim, koji je dominirao u Jugoslaviji, ali zbog sankcija nije imao priliku da svoj veliki kvalitet pokaže i na međunarodnoj sceni. Posle dve i po godine napustio je crveno-bele i na nagovor Aleksandra Šoštara prešao u Barselonu. Barselona je tada imala tri briljantne sezone u kojima je predvođena Vladom katalonska ekipa dominirala španskim prvenstvom. Posle Španije vratio se u domovinu, gde je 1997. godine potpisao za Partizan, koji je želeo da prekine dominaciju Bečeja u domaćem prvenstvu. Nisu uspeli crno-beli te sezone da vrate titulu na Banjicu, ali su zato došli do LEN trofeja, pobedivši u finalu Jadran iz Splita. Iako je planirao da se duže zadrži u crno-belom taboru, posle samo godinu dana zbog loše situacije u zemlji Vlada je bio ponovo prinuđen na selidbu, a ovog puta je izbor pao na “čizmu” i Romu. Iako je prvobitan plan bio povratak u Barselonu, u poslednjem trenutku se Vlada ipak odlučio za Romu i nije pogrešio.
Posle tri odlične godine u ekipi iz italijanske prestonice, Vujasinović se 2001. godine seli u ekipu koja je mnogima sinonim za vaterpolo – Pro Reko. Zadržao se Vlada 7 godina u vaterpolo “Drim tim”-u iz Đenove sa kojim je osvojio sve moguće trofeje i sva moguća lična priznanja. Postao je čak i počasni gradonačelnik ovog malog mesta, a koliko je tim iz okoline Đenove važan u karijeri Vlade Vujasinovića, možda najbolje govore njegove reči: “Reko je pečat moje karijere zbog trofeja, prijatelja, zvanja počasnog gradonačelnika. To mi je možda i najveće priznanje u životu.” Posle Reka vratio se u Partizan u nameri da srpski tim vrati na krov Evrope. Iako su propustili nekoliko prilika neočekivanim porazima od Juga i Mladosti, 2011. godine sa podmlađenim timom i sa debitantom na klupi u vidu Igora Milanovića, crno-beli vraćaju najbitniji evropski klupski trofej na Banjicu posle tačno 35 godina. Navijači Partizana će večito pamtiti to finale Evrolige 2011. godine i kako je otpisani tim Partizana predvođen u bazenu Vujasinovićem u sred Rima pregazio moćni Pro Reko i na potpuno neverovatan način popeo se na evropski vrh. Nažalost zbog nemaštine talentovani tim crno-belih se ubrzo raspao, a Vlada je posle još jedne godine kada je predvodio sada još mlađi tim Partizana odlučio da u 39-oj godini života okonča svoju blistavu karijeru.
U reprezentaciji je debitovao 1990. godine kada je imao 17 godina, 3 meseca i 22 dana u Kotoru. Reprezentacija Jugoslavije je tog dana savladala Francusku sa 18:3, a Vlada je i na debiju u reprezentativnoj kapici bio strelac. Ubrzo je postao standardan član reprezentacije, maštao je o odlasku sa “plavima” na Olimpijske igre u Barselonu, ali su ga sankcije sprečile da još kao tinejdžer ispuni jedan od svojih sportskih snova. Odmah posle skidanja sankcija Vlada Vujasinović je postao standardan član reprezentacije Jugoslavije, a prvi veći rezultat sa reprezentacijom beleži 1997. godine, kada su “neki novi klinci” koje je Nikola Stamenić tada ubacio u reprezentaciju (posle Olimpijskih igara u Atlanti, Nikola Stamenić je potpuno podmladio reprezentaciju) došli do srebrne medalje na evropskom prvenstvu, izgubivši nesrećno u finalu od Mađara.
Usledila je i bronza sledeće godine na svetskom prvenstvu u Pertu, kada je “Plave” na putu do zlata zaustavio neverovatni Hesus Roljan. 1999. godina je po mnogima bila ključna za jugoslovenski vaterpolo. Posle nikada potpuno razjašnjene doping afere, dva tada najbolja svetska vaterpolista Vladimir Vujasinović i Tamaš Kašaš koja su igrala u Italiji, suspendovana su sa evropskog prvenstva u Italiji zbog navodnog korišćenja nedozvoljenih sredstava. Jugosloveni bez Vlade nisu mogli mnogo, ostali su bez medalje, a to je značilo da je vreme za smenu Nikole Stamenića i dolazak na reprezentativnu klupu Nenada “Nene” Manojlovića. Novi selektor vratio je sve “otpisane” u reprezentaciju, a ulogu predvodnika novog tima dodelio je Vladi Vujasinoviću i nije pogrešio. Posle bronze na OI u Sidneju, kada su “Plavi” na celom turniru doživeli samo jedan poraz i to u polufinalu protiv Mađarske, već 2001. godine počinje dominacija jugoslovenskog vaterpola. Osvojeno je ubedljivo zlato na EP u Budimpešti, a potom iste godine i srebro na SP u Fukuoki. Verovatno se mnogi sećaju polufinalnog meča iz Fukuoke, kada je Vujasinović sjajnim lob udarcem sa 10 metara u poslednjoj sekundi utakmice doneo pobedu “plavima” protiv Rusije i plasman u finale. U finalu je opet kao i 3 godine ranije nepremostiva prepreka bila odbrana Španije predvođena Roljanom. Dve godine kasnije došlo je vreme da se brani evropsko zlato u Kranju, a posle jednog skandaloznog finala koje je obeležilo divljanje hrvatskih navijača, Jugoslavija je posle produžetaka pod dirigentskom palicom Vujasinovića uspela da odbrani zlato.
Cilj te sjajne generacije se znao, Olimpijske igre u Atini 2004. godine, sve je bilo podređeno osvajanju zlatne medalje u grčkoj prestonici, ali se ipak nije dalo. Igrali su “Delfini” odlično ceo olimpijski turnir, lagano došli do finala, posle tri četvrtine finalnog susreta sa Mađarskom imali +3, ali je zlato ostalo samo san. Odigrali su “Plavi” loše poslednju četvrtinu, Mađari su napravili preokret i došli do olimpijskog zlata, a reprezentativcima Srbije i Crne Gore je ostalo za utehu da su bili plasirani stepenik više nego na prethodnim OI. Godinu dana kasnije u Montrealu na Svetskom prvenstvu, reprezentativci Srbije i Crne Gore su se revanširali u finalu Mađarima i popeli se na krov planete. Bio je to verovatno najveći uspeh te po mnogima jedne od najboljih vaterpolo generacija u istoriji, a Vlada je na tom prvenstvu kao pravi kapiten sjajno predvodio svoj tim. Usledio je raspad državne zajednice Srbije i Crne Gore, pa je Vlada Vujasinović postao prvi kapiten reprezentacije Srbije u istoriji, a odmah na prvom takmičenju pod novim imenom, zastavom i himnom, Srbi se penju na najviši stepenik postolja i osvajaju zlatnu medalju na EP u Beogradu.
Do kraja reprezentativne karijere Vlada više nije imao priliku da se popne na najviši stepenik, a te poslednje dve godine njegovog igranja u reprezentaciji obeležio je sukob reprezentativaca na OI u Pekingu (osvojena je “samo” bronza) u kome Vlada nije učestvovao, kao i životna drama “Vujasovog” velikog prijatelja iz reprezentacije Danila Ikodinovića. Koliki je Dačina nesreća uticaj imala na Vujasinovića možda najbolje govore njegove reči: “Vest o nesreći Danila Ikodinovića zatekla me je na pripremama reprezentacije za put u Malagu na Evropsko prvenstvo u vaterpolu. Činilo mi se da je put od Beograda do Novog Sada najduža distanca koju sam u životu prešao. Danilo mi je kao brat. Sve izazove smo zajedno prošli, u reprezentaciji, Italiji, u životu generalno. Odabrao me je da njemu i Nataši budem kum na crkvenom venčanju, i to je za mene bila velika čast. Čim bismo završili jutarnji trening, svaki dan sam sa nekolicinom saigrača išao u Novi Sad da sedimo u tom bolničkom dvorištu, da budemo uz njega. U Malagi je cela reprezentacija igrala za njega. I stigli smo do srebrne medalje. Danilo je veliki sportista i borac. Kako se nikada nije predavao u bazenu, tako je uspeo da pobedi i u borbi za život.”
Posle te 2008. godine i OI u Pekingu, većina generacije na čelu sa Vujasinovićem koja je prethodnu deceniju redovno oduševljavala narod u svojoj zemlji odlučila je da završi reprezentativnu karijeru, tako da je meč za bronzanu medalju u Pekingu, poslednji zvančni nastup ze reprezentaciju legendarnog kapitena Vladimira Vujasinovića. Vujasinović je iza sebe ostavio vredne sportske tragove koje nisu poneli samo novinska hartija i TV ekrani u udarnim terminima. Ovakve tragove ostavljaju samo ljudskost, profesionalizam, posvećenost, snaga, volja, neodustajanje, oslonci i stubovi tima, nesebičnost i sve to upakovano u nenametljivu skromnost, a većina vaterpolo stručnjaka će se složiti da svet nije video mnogo boljih, ako je uopšte i bilo boljih vaterpolista od legendarnog Vladimira Vujasinovića.
Leave a Reply