Kula Nebojša-ponositi svedok istorije na granici stvarnosti i mita

[pl_row]
[pl_col col=12]
[pl_text]
Kako se pravilno kaže – Nebojšina kula ili Kula Nebojša?

Neupućeni u istoriju glavnog grada na trenuak će se zamisliti nad ovim pitanjem, zaključujući kako verovatno i nema neke bitne razlike. Jer, ukoliko kažemo Nebojšina kula, pomišljamo kako ona sigurno duguje ime nekakvom Nebojši. A taj Nebojša mora biti da je imao neku vrlo važnu ulogu, čim je jedan od najstarijih gradskih spomenika po njemu poneo ime. U ovom slučaju, jedini znameniti Nebojša upravo je toranj koji već vekovima dostojanstveno prkosi vremenu. Ponosno se izdiže pokraj priobalja Donjeg grada, čuvajući pozamašno parče burne istorije ovih prostora. Kada bi kojim slučajem progovorio, štošta bismo od njega čuli. Od herojskih borbi za vreme turske okupacije, preko sudbina revolucionara i zatočenika koji su tu dočekali poslednje dane, pa sve do mističnih nagađanja sa primesama fantazije i mita – sve to staje u četvorospratnu osmougaonu konstrukciju visoku 22 metra.

Kalemegdan je njeno prebivalište već gotovo 5 vekova. Tačnije, Kula je najverovatnije sagrađena 1456. godine, nakon neuspele opsade Beograda od strane Turaka. Njena prvobitna adresa najpre je bila u Gornjem gradu, a neposredno nakon što je podignuta, nosila je naziv Temišvarska ili Bela kula. Njena namena bila je da posluži kao odbambreni bedem prilikom napada turske vojske, čemu svedoče i otvori za topove na zidovima. Tako je i bilo sve do 1490. godine, kada je po prvi put srušena – mada, legenda pripoveda kako se Kula zapravo vinula u vazduh i odletela ka Donjem gradu, ostajući tako van domašaja Turaka i eskivirajući neprijateljsku opsadu.

Uvidevši da im najljući protivnik ovoga puta nije od krvi i mesa, već od kamena i betona, Turci 1521. godine odlučuju da zapale Kulu – i tek tada uspevaju da prodru u grad i uzmu ga pod svoje. Nedugo potom, Kula je obnovljena odlukom sultana Sulejmana Veličanstvenog, a njena nova uloga bila je da osujeti prodor ugarskih brodova ka Beogradu. Osvajanjem grada od strane Turaka započinje i mračnije poglavlje istorije Kule. Od 18. veka pa do danas, pomen Kule Nebojše budi nepogrešivu asocijaciju na zatočeništvo i smrt. Naime, ko god se odlučio na pobunu protiv turske vojske, imao se suočiti i sa posledicama svog izbora. Tako Kula Nebojša postaje i poslednje boravište odbeglih janjičara koji bi dopali Turcima šaka. I danas se na unutrašnjim zidovima nalaze gvozdene kuke, za koje se pretpostavlja da su služile vešanju pobunjenika. Utamničenje i tortura, a potom i nimalo lagana smrt, postaju prepoznatljivim simbolom jedine očuvane građevine Kalemegdanskog kompleksa. Istorija beleži da je 1798. godine na ovom mestu stradao Riga od Fere, čuveni grčki revolucionar i borac za oslobođenje od Turaka. Nekoliko godina kasnije (početkom 1801.), tu je pogubljen i beogradski mitropolit Metodije.

Svedokom zatočeništva i smrti, ovo impresivno zdanje bilo je i tokom Drugog svetskog rata. Tada su u njegovoj blizini sahranjivani posmrtni ostaci zatvorenika ubijenih u logoru u Jasenovcu. Ipak, uprkos nimalo slavnoj prošlosti, za Kulu se danas vezuju i posve neobična kazivanja.

A ona se, dakako, tiču imena koje nosi. Naime, Kalemegdanska Kula Nebojša nije prva koja je dobila ovo neustrašivo ime. „Imenjakinja“ kojoj duguje svoj naziv zapravo beše glavna kula u sklopu palate despota Stefana Lazarevića. Nakon pobede nad Ugarima u 18. veku, stara despotova Kula Nebojša postaje simbolom snage i stabilnosti Beograda. Budući da poreklo imena Nebojša najverovatnije potiče od negacije glagola bojati se, ovo se ime činilo prigodnim i za Kulu u Donjem gradu.

Nedoumica oko pitanja sa početka teksta time je napokon rastumačena, a zahvaljujući ondašnjem lokalnom stanovništvu, saga o kalemegdanskoj Kuli dobija i svoju „romantiziranu“ interpretaciju. Tako drevne anegdote kazuju o običaju Beograđana da, tokom pokušaja opsade grada od strane Turaka, jedni druge bodre rečima „ne boj se“. Prema svedočenjima toga doba, isto su činili i turski dželati, ali iz posve drugačijih razloga: na taj način oni su, naime, ohrabrivali zatočenike koje bi potom – skratili za glavu. Teško je zamisliti da su ove 3 reči iole mogle utešiti nekoga ko bi se našao oči u oči sa smrću. Međutim, upravo detalji poput ovih – koliko god možda zvučali izmaštano i naivno – smeštaju priču o Kuli negde na maglovitu granicu između stvarnosti i fikcije.

Tako je i ostalo sve do današnjeg dana. Zahvaljujući Odeljenju za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture, Kula 1946. godine biva proglašena kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. Nešto više od pola veka kasnije (godine 2011.), njena unutrašnjost je pretvorena u izložbenu postavku, čime Kula Nebojša zasluženo postaje i svojevrsna riznica bogate istorije Beograda.
[/pl_text]
[/pl_col]
[/pl_row]