Promocija Srbije u svetu je za nas kao narod jako bitna. Dičićemo se uspesima Novaka Đokovića, veličati Teslu i Pupina, uživati u uzdizanju Nemanje Radulovića, biti beskrajno ponosni na uspeh naših mladih matematičara na raznim takmičenjima. Ali da li ste u skorije vreme čuli da neko spomene uspeh naših naučnica u svetu? Iskrena da budem, ja nisam. Barem ne od ljudi koji nemaju dodira sa naukom. Danas ću Vam pričati o jednoj izuzetnoj ženi, pre svega priznatoj i velikoj naučnici, koja nikada nije zaboravila svoje korene i koja promoviše Srbiju na najbolji mogući način. Ovo je priča o prof. dr Gordani Vunjak Novaković.
Gordana Vunjak Novaković je rođena 1948. godine u Beogradu. Završila je Zemunsku gimnaziju, nakon koje upisuje Tehnološko-metalurški fakultet Univerziteta u Beogradu, smer hemijsko inženjerstvo. Možete naći kako je u par razgovora sa novinarima spomenula da je ljubav prema nauci nasledila od svog oca, ali isto tako i koliko je zahvalna svojim profesorima iz gimnazije koji su je nagovorili da ode na savezno takmičenje iz hemije, na kojem je osvojila prvo mesto. Diplomirala je 1972. godine, sa prosečnom ocenom 9.97, magistrirala 1975. i doktorirala 1980. godine. Nakon završetka doktorskih studija, na nagovor mentora prof. dr Dragoljuba Vukovića, odlazi u Ameriku. Kao stipendista Fulbrajtove fondacije stiže na čuveni Masačusetski institut za tehnologiju (MIT), gde upoznaje najboljeg bioinženjera našeg vremena, profesora Roberta Langera. Zahvaljujući njemu, Gordana otkriva novu oblast-inženjerstvo tkiva.
Možda će se neko od Vas pitati zašto sam izabrala da pišem baš o Gordani Vunjak Novaković (ili sa kojim pravom sam u naslovu napisala da je najbolja srpska naučnica svih vremena). Njene kolege tvrde da će o njenom radu učiti studenti širom sveta. Ona je prva Srpkinja koja je postala članica Nacionalne akademije nauka SAD, u kojoj se nalazi više od 300 Nobelovaca. Četvorostruki je akademik i uspešno je objavila 307 naučnih radova u međunarodnim časopisima, tri naučne knjige, 57 poglavlja u naučnim knjigama, 70 patenata i održala više od 310 predavanja po pozivu širom sveta. Gordana je najviše citirani srpski naučnik u istoriji sa više od 15.000 citata (na ISI Web of Science) i više od 25.000 citata (na ISI Google Scholar). Redovni je profesor bioinženjerstva i medicinskih nauka na Univerzitetu Kolumbija (Njujork) i rukovodilac je Laboratorije za matične ćelije i inženjerstvo tkiva (Univerzitet Kolumbija), u kojoj radi 38 istraživača. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)…
Zaista se može u nedogled pisati o njenim uspesima, ali je možda najbitnija stvar to što je najsrećnija kada se bavi naukom. Više od 20 godina se bavi istraživanjem i primenom „bioreaktora“ koji omogućavaju da se humana tkiva gaje u laboratoriji. Ona i njeni istraživači su se fokusirali na tri oblasti. Prva je uzgajanje kulture tkiva za regeneraciju organa, druga su mikrotehnologije tj. mikrotkiva koja se prave od pacijentovih sopstvenih ćelija, a treća i veoma važna oblast je vezana za medicinsku opremu gde se radi na sistemima koji ciljano mogu da dostave lekove na jednu određenu lokaciju na određenom organu. Prof. Gordana se trudi da svojim mladim saradnicima prenese znanje i iskustvo, kako bi ta nova generacija mladih talenata nastavila tamo gde je ona stala. Zapravo ona i njen tim su jedna mala porodica, koja zajedno proslavlja rođendane, provodi vreme i van laboratorije, a Gordana se trudi da među svojim saradnicima uvek ima po nekog srpskog studenta.
Prof. Gordana je uspela i na privatnom planu, u srećnom braku je sa Brankom, poznatim arhitektom sa kojim ima sina Stašu. Uvek i u svakoj prilici trudi se da spomene Srbiju i svoj rodni grad. U Beogradu je kad god joj to obaveze dozvole, gde većinu svog vremena posveti kolegama sa matičnog fakulteta, na kojem je i gostujući profesor. Prošle godine je održala predavanje u Svečanoj sali SANU, koja je bila puna kako mladog sveta željnog znanja, tako i onih starijih kolega i profesora. Ipak, za to predavanje se moglo saznati samo ako redovno proveravate internet stranicu Srpske akademije nauka i umetnosti, ili ako ste na nekom fakultetu koji prati rad ove velike naučnice. Ne mogu da se složim sa činjenicom da u našoj zemlji ljude ne zanima nauka. Naprotiv, mi mladi smo željni novih saznanja koja i te kako možemo da primenimo kod nas u Srbiji. Iskreno se nadam, da će ovaj tekst neke od vas naterati da sebe ili neke druge, buduće generacije udaljite od šunda koji nam se svakodnevno servira. Objasnite svojim mlađim sestrama da nije „kul“ ponašati se kao folk pevačica ili neka starleta, a da reč „štreber“ nije ništa pogrdno i ružno. Ukažite im na lepotu čitanja, pričajte im o manirima, a ako slučajno vidite da je interesuje nauka, ispričajte joj priču o Gordani Vunjak Novaković. Znanje koje se stekne tokom života će uvek biti „kul“ i to je nešto što niko ne može da Vam oduzme. Hajde onda da se potrudimo da mi i neko na koga možemo da utičemo, nađemo neke nove, vrednije uzore. Ko zna, možda jednog dana pored prof. Gordane Vunjak Novaković, naša mala zemlja dobije i više ovakvih, a možda i boljih naučnica.
P.S. A o jednoj takvoj naučnici, u nekom sledećem tekstu 😉
Leave a Reply