Spoljašnji svet

Nekada je jedini način da pobediš u ratu – priznati poraz. Tako je i sada. Priznali smo poraz, poraz civilizacije i napretka. Zavukli smo se kolektivno u jednu veliku mišju rupu i čekamo. Čekamo da neprijatelj pobedi sam sebe.


Za vreme te neizvesne bitke, ostali smo uskraćeni za jednu stvar koju smo ovih godina shvatali zdravo za gotovo – život bez straha. Čini se u ovom trenutku da će to ostati u prošlosti, baš kao što su ostale borosane, havajke i razni drugi krikovi mode. I zaista, mogao sam ući u bus, pipati šipku koju je ko zna ko pipao svojim štrokavim rukama, a nakon toga bih verovatno počešao svoj nos i nastavio sa životom. U glavi bi odzvanjao zvuk moje omiljene pesme umesto panike i brige. Sada samo mislim o nosu, svrbi me, peče, gori, ali pipnuti se ne sme. Kao da nas pipanje nosa deli od zdravlja ili vremena u bolnici. Da ne pričam o tome da sam jednom liznuo izlog od prodavnice (imam opravdanje).

Ili, jeste li ikada cenili mamurno teturanje kući u 3 ujutru, sedenje u parku gde bismo popili koje pivo i slušali šta god nam je u glavi od muzike? Ja nisam.


Sada je sve to jedan divan i dalek svet. Čini se kao da je decenijama udaljen od nas. Kao da sam pre nekoliko godina sedeo slobodno u punom amfiteatru, nisam razmišljao da li mi neko diše za vratom u prodavnici ili se jednostavno gužvao sa ljudima u prevozu. Izvinjavam se lokalnom gospodinu što nema naviku da se kupa, rado bih ga gledao sve dok nas muve ne upljuju sve. Samo da osetim taj daleki svet.


Da li ćemo jednog dana ponovo moći da živimo u miru sa virusima?

To je pitanje kojim će se svetski stručnjaci tek baviti. Da li će jednog dana prestati ta blesava navika da pipanje bilo čega ispiramo sa kože kao da je nekakav otrov u pitanju? Možda baš želim da nešto ostane na mojim rukama. Bio to miris osobe koju volim ili krv mojih neprijatelja (nemojte zvati policiju). Hoću li ikada više smeti da priđem nepoznatoj osobi u 2 uveče da je zagrlim i kažem da je volim i da liči na moju bivšu devojku? Naravno, lik bi se okrenuo i zapitao se, sa čime sam se zabavljao tolike godine (previše specifična situacija, pričao mi drugar). Hoće li rukavice ostati stvar laboratorijskih vežbi? I hoću li više ikada udahnuti vazduh koji ne vidim?


Možda će neko reći da je ovo zasluženo. Ja se sa tim slažem, ali radije biram veliki, precizan meteor nego godine života u strahu.
Mnogo je pitanja nad našim glavama. Sva su se nadvila kao najcrnji oblak slutnji i strepnji. Previše je želja u nama. Svaka od njih gori kao svetionik u mračnoj noći. Sve se nadamo da će se naš brod ponovo nasukati na stari svet. Stari, dobri, spoljašnji svet.


Piše: Aleksandar Ćatić

Promote & earn money

Leave a Reply

Your email address will not be published.