Noću, kad je sitni sat, ideš Skadarlijom, da polomiš vrat! Da se nije mnogo promenila, od vremena kada su se između turskih kaldrma zaglavljivale pete pripitih pesnika, glumaca, novinara, slikara i mnogih drugih, najbolje govori ovaj čuveni epigram.
Današnji izgled sigurno ne bi odao da je davne 1870. godine Skadarlija bila ciganska čaršija ( Šićan-mala), blatnjava , krivudava ulica, kojom je tekao Bibijn potok. Samu ulicu je povezivao akvadukt, gde je prolazila voda, dužinom današnje ulice Despota Stefana. Najveći luk akvadukta dobio je ime po Skadru, pa otuda današnji naziv.
Skadarlija je verovatno i jedina beogradska ulica koja je odolela svim neprilikama. Svoje ime promenila je samo jednom, i to za vreme okupacije u Prvom svetskom ratu, kada se zvala Ružina ulica. Nakon oslobođenja opet je zaživeo stari naziv.
Početkom 19. veka počelo je društveno uzdizanje i građenje istorije koja danas Skadarliju predstavlja kao boemsku četvrt. Poznate kafane poput tadašnjih „Dardanela“, na čijem mestu se danas nalazi Narodni muzej, preko „Tri šešira“, „Dva jelena“, „Zlatni bokal“,bile su centri društvenog života. U njima se okupljao celokupni društveni svet tog vremena, najčuveniji srpski kao i svetski umovi, poput Đure Jakšića, Stevana Sremca, Jovana Jovanovića Zmaja, Tina Ujevića, Bore Stankovića, Jovana Dučića, Milunke Savić.
Jednom rečju Skadarlija je predstavljala uporište za svakog, preko književnika koji su na ovom mestu pisali neka od svojih najlepših dela, glumaca koji su uz čašu dobre lozovače igrali svoje komade, umetnika koji su poput lampi okupljali čitav krug boema i ljubitelja pisane reči i slikarstva, čak i do vrhovne vlasti poput ministara.
Zato je Antun Gustav Matuš, poznati hrvatski pesnik, isticao da je istorija naše boemije ujedno i istorija naše književnosti. Iako danas čuveni izraz boem ljude najčešće asocira na romantično stanje duha, najlepše emocije, radoznalost, duhovitost i šarmantost, u to vreme je boem prestavljao slabu ličnost koja svoja dela, zbog nedostatka želja, piše iz nezadovoljstva. Što se vidi kroz dela Đure Jakšića, koja su pisana u stanju istovremene sreće i tuge.
Boemluk je bio bunt protiv nečoveštva, protiv ljudske pakosti i gadosti, sveopšteg nezadovoljstva i predstavljao želju za promenom.
Đura Jakšić, kao jedan od najvećih predstavnika boema, čovek koji je čitav svoj život proveo lutajući i stvarajući, opisao je životno geslo, jezgrovito u njegovoj pesmi „Na liparu“, gde će zaključiti da je „Svet pakostan, a život vrlo žalostan“.
Misli slične ovoj čujemo i od boema današnjeg doba. Najbolja slika toga jeste Tin Ujević, koji je opisao da boem može biti samo slab pjesnik, slab slikar, slab umjetnik, boemima se smatraju samo takvi koji ne mogu završiti, a često ni početi, djelo.
Uprkos svemu tome Nušić, sa dubokom naklonošću, cenio je boemski smisao za humor, koji je oslikavao sposobnost da se nasmeju sebi i velikodušno prihvate šalu na svoj račun. Iako večito kubureći sa novcem u kafanama gde su bili večni dužnici, koji su cele noći gubili svoje vreme, to nije sprečilo da se veliki broj glavnih junaka skadarlijske prošlosti uokviri ramom boemije, za koju je Skadarlija postala sinonim.
Neke od anegdota o noćnom provodu i ovom naročitom skadarlijskom duhu prerasle su u mitove. Često nazivana „Srpskim monmartom“ Skadarlija je bila slika i nekih svetskih atrakcija poput „Zlatne ulice“ (Prag) i „Monmarta“ (Pariz) zato se često poredi ako je Pariz prestonica sveta, Monmartr je prestonica Pariza, ako je Beograd raskrsnica svetskih puteva, Skadarlija je njegova duša.
Otuda i manifestacija „Dani Monmarta“, koja se održava svake godine od 26. do 28. marta. Poznata je i čuvena „Šeširijada“, koja okupi svake godine goste iz svih delova sveta.
Zato, putniče koji slušaš tananu svirku tambure, dočekujući zoru uz „dobru kapljicu“, i maštom zamišljaš davno minulo vreme, seti se da su redovni gosti ove četvrti svoje najlepše vreme proživeli noću uz poruku:
„Ovde su bančili naši veliki, stari
čuvari zvezda, mudraci i ljubavnici zora,
kovači, stolari, pekari, ribari, rezbari,
i putnici prošli sve gore i sva mora.“
Piše: Đorđe Purić
FOTO: kudaveceras.rs
Leave a Reply