SAVREMENI DANTEOVI MLITAVCI
U svom najvažnijem, a nama najpoznatijem delu „Božanstvena komedija“, Dante je sumirao sva srednjovekovna znanja, uneo je  ličnosti svog i antičkog doba. Pored svih grešnih duša, kao i onih za koje postoji mogućnost iskupljenja i dolaska do raja preko čistilišta, postoje duše koje ne pripadaju ni paklu, ni čistilištu, ni raju. To su injàvi (it. Ignavi). Oni se nalaze u predvorju pakla, koje zapravo ne postoji u hrišćanskoj tradiciji. Reč injàvi prevedena je na srpski kao mlitavci.

To su duše neopredeljenih ljudi, onih koji za vreme ovozemaljskog života nisu imali želju, volju, snagu, hrabrost da se bore za neku ideju, makar ona bila i pogrešna. Njihova simbolična kazna je da trče za barjakom. Pošto nisu iskoristili svoju priliku na zemlji, da trče za nekim idealom, metaforično – za nekim barjakom, sada će to doveka raditi u Podzemnom svetu. Dante je i danas aktuelan zato što skreće pažnju na ovakav tip ličnosti.

 Toliko je primera iz prošlosti koji govore o čovekovoj borbi, bilo da je reč o borbi za vlast, novac, ili slavu. To nam dokazuju brojni ratovi, spletke, intrige, prevare. Danas stvari stoje drugačije: imamo manje ratova, više tolerancije, a šta je sa savremenim mlitavcima?

Zanimljivo je to što slobodu nikada nismo posedovali u većoj meri, a sve je manje koristimo.  Ako nam se nekad i posreći i dobijemo svojih pet minuta, ne znamo kako da ih iskoristimo. Nalazimo brojne izgovore za svoju pasivnost, kao što je cenzura medija, politička situacija, siromaštvo u državi, i na kraju, sve se svede na zaključak da su nam drugi krivi.

Kako onda objašnjavamo činjenicu da su ljudi pre nas, oni kojima se danas divimo, a nemamo hrabrosti da ih sledimo, uspeli da se izdignu iznad svih nepovoljnih okolnosti u njihovim životima? Koliko je samo pokreta, umetnika, ličnosti smatralo da okretanje prošlosti koči hod ka budućnosti. A mi danas verujemo da se bolje sutra već dogodilo.

Ipak, da li je ovo sloboda, ili samo bezobrazluk, loš odgoj i nakaradno shvatanje?

FOTO: Google

Danas se sve češće ide linijom manjeg otpora. Mislimo da smo prinuđeni da biramo između dve stvari, između dva „hoću“, između dve stranke, dve grupe prijatelja jer je to jedino što nam se nudi. A ono što je stalno tu, i što ne želimo da vidimo, jesmo mi sami. Ja svakog pojedinca. Plašimo se da se okrenemo sebi jer je to najteže. Kako onda očekujemo da će se bilo šta oko nas promeniti. Ne možemo promeniti svet ako pre toga ne promenimo sebe.

Čak su i pogrešne odluke bolje od nikakvih. Izvući pouku, shvatiti grešku, pokajati se, naučiti lekciju, ulagati u sebe, sve su to etape koje vode ka promeni. Manjak samopouzdanja, nespremnost da se snose posledice za odluke, potiskivanje mašte, samo će nas sputati. Proces kretanja od minusa ka plusu, od plusa ka minusu potvrđuje naše postojanje. Vidimo se, čujemo se, pitamo se.

Koliko mladih će dobiti borbu sa samim sobom, sa ličnim strahovima i pokušati da se ostvari bez uticaja drugih, stati iza svoje reči, imati lični stav, mišljenje? Da li ćemo od sebe napraviti mlitavcei zauvek to ostati? Ako se ne osvestimo, sigurno hoćemo, a priliku da to uradimo nećemo imati doveka. Za neke stvari biće kasno.

Anđelija Milosavljević

Leave a Reply

Your email address will not be published.