Posao, karijera i teorija relativiteta

Zašto zanimljive stvari uvek brže prođu od onih dosadnih? Sat vremena je sat vremena, zar ne? Nije. Sat proveden radeći ono što vi želite i što volite nije isto kao i sat na poslu ili nekom drugom mestu na koje ste primorani otići. Razlikuju se po: „Zar je već prošlo toliko“? i „Tek je toliko prošlo“?

Većina nas ima posao ali ne i karijeru. Karijera je nešto čime se želiš baviti, nešto zbog čega pri ustajanju ujutru ne kažeš: „Do kurca“. Da sam postao džedaj, astronaut ili možda rok zvezda sada bih imao karijeru. Posao je nešto što moraš, mesto na kom se razmišlja šta i kako uraditi da se dođe do karijere. Svi smo imali posao koji ne volimo i sećate li se onih sranja koje su vam tada padale na pamet? Igara koje igrate sami sa sobom, ne bi li vreme proletelo? Omiljena igra mi je „Ne gledaj u sat“. Tu trebaš naterati sebe da ne gledaš sat naredna dva sata. Radiš, ne obraćaš pažnju i kontaš da vreme ide brže: „Dobro je, ide mi super, prošao je sigurno jedan sat“. Posle još toliko već si dovoljno zadovoljan i onda pogledaš: Prošlo je PETNAEST minuta… A znate i ono kako vam se na poslu baterija telefona uvek brže isprazni? Uvek ste gladni i mogli bi stalno u toalet. Ako ne pušite onda je još jedan razlog za pauzu dovoljan da počnete.

Karijera je nešto zbog čega rado ustaješ ujutru i znam da vam zvuči neverovatno ali postoji. U nekim trenucima ne možeš poverovati da si plaćen za to. To su ljudi bez hobija i imaju zadovoljne porodice. Slobodan dan im je zaista slobodan, dok mi sa poslovima pokušavamo da ubacimo sve obaveze i zadovoljstva u taj jedan slobodan dan koji se uglavnom završio pre no što je počeo. Kada dođe veče slobodnog dana, pred jutarnju smenu,  uglavnom pomislim da se napijem, ili jednostavno ubijem? Zanimljivo je to da obzirom da ti vreme ide veoma sporo na poslu, prilično si brzo oćelavio i imaš četrdeset.

Trenutno sam na poslu dok pišem ovo. Zarobljen u prostorijici, narednih dvanaest sati, sam sa sobom i svojim mislima. Nema telefona, knjige, kolege a kamoli računara. Tu smo samo olovka, papir i ja… i sat. To je veoma loša stvar za vašu psihu, pogotovo ako imate sopstvenih problema a naravno da ih uvek ima. Mozak vam se toliko pomuti da od problemčića možete stvoriti treći svetski rat. Razgovori sa samim sobom nikada nisu bili duži i postajete sami sebi najbolji drug, ili počinjete shvatati zašto nemate ortake. U dvanaest sati smene otkrivate najdublje ćoškove svoje glave, a pritom ste i otpevali sve pesme koje znate i zapravo postajete sve bolji i bolji…Tužno.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.