Ponos i poštovanje, moj Sizife.

Ponekad se tako probudim sa nekim osećajem ponosa. Ponos jer imam makar jedan razlog glasno da provlačim činjenicu da sam Srbin, kroz osmeh. Ponos koji me odvlači od pišljive realnosti i tako nekad i srećan dođem na usrani posao pa uz prvi srk kafe ide ona: „`si gled`o ove naše sinoć? Svaka nam čast!“

Ti momenti sreće u kojima ja, uz drugu paklu cigareta i verovatno sedmo pivo, izgovaram: „svaka nam čast“ stavljajući ogroman akcenat na svoju pripadnost grupi elitnih sportista, momaka, devojaka, lavova, careva i bogova. Delim ovu zemlju sa tim ljudima. Zemlju loše perspektive i sjajnog sporta. Mesto mračnih terena i odličnog basketa, praznih bazena i najboljih plivača. Rukometaša, odbojkaša, atletičara i drugih profesionalaca koji su odrasli na „`leba i masti“ i tako bedu tukli trudom.

Poslednji u nizu ponositih ispijanja kafe doneli su nam, opet, naši košarkaši koji uporno rade na rušenju skupštinskog balkona težinom svojih srca i muda. Srbi sa crncem su nadjačali srbe bez crnca. Hej sloveni i dva seta zlata. Svaka čast Slovenijo ali bravo Srbijo, bravo. Pokazali smo još jednom, svima, da se ovde igra najbolja košarka na planeti… najbolja „strejt“ košarka.

Nije ovo nikakav nacionalizam. Više bih voleo da sam ponosan na Srbiju van Srbije. Hvala vam momci za momente sreće, veliko vam hvala ali sad idemo natrag u realnost.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.