Plaža sa pogledom na Stari grad

Središte beogradskog dnevnog života pre Ade Ciganlije, ili kako je romantično zovemo „beogradsko more“, bila je ni manje ni više nego – Nica!

Mondensko ime koje nas isprva asocira na Azurnu obalu nadenuto je današnjem Savskom keju, a tada peščanom nasipu koji se prostirao od Brankovog mosta sve do Ušća. Pre mosta koji danas spaja Zeleni venac i Novi Beograd, ovde se nalazio Most kralja Aleksandra, u svoje vreme jedini drumski most koji je spajao levu i desnu obalu beogradske Save. Pre njega, na drugu stranu ste mogli jedino čamcem, a kasnije jednom jedinom tramvajskom linijom, što Beograđane nije ometalo da svoj letnji dan počnu i završe na pesku, kraj reke. Setimo se da je u to doba Beograd imao tek nešto više od 300 hiljada stanovnika ali je spas od letnje vreline na Nici umelo da potraži nekoliko hiljada ljudi dnevno – što je čini ekvivalentom Ade Ciganlije jedne avgustovske subote.

Čitava plaža je dobila ime upravo po beogradskoj kafani koja je prva nikla na poludivljem tlu, između Zemuna i Novog Beograda koji je tada bio ogromna močvara. Nakon kafane „Nica“, uz reku su počeli da se nižu bircuzi, a onda i presvlačionice, ljuljaške, ringišpil i kako neki izvori navode – jedan tuš i česma. Manjak vode iz vodovoda, međutim, nije predstavljao nikakav problem jer se pojedinci sećaju da su vodu pili iz reke, dok su se kupali, „i da nikom ništa nije falilo“.

Beograd na vodi u XX veku
Idila je prekinuta početkom tridesetih godina, kada je počela izgradnja Mosta kralja Aleksandra. Velelepni most je otvoren 1934. velikim spektaklom, kako mu je i priličilo. Stajao je na dva armirana betonska stuba u srpsko-vizantijskom stilu, a čelična užad je držala konstrukciju. Kada se radi o njegovoj dekoraciji, Ivan Meštrović je dao ideju da ulaz na obe strane mosta „čuvaju“ po dva konjanika, koja su trebala da predstavljaju cara Dušana i kraljeve Tomislava, Tvrtka i Petra Prvog Karađorđevića. Bili bi postavljeni na stubove visoke 22 metra, što bi sa konjanicima na sebi dostiglo visinu od 45 metara. Zbog visoke cene i naleta kritika sa svih strana, od ovog projekta se odustalo i otvaranje je održano bez daljih umetničkih rešenja. Prva je preko mosta prešla kraljevska konjica koja je brojala 700 konja, dok je traku presekao princ namesnik, Pavle Karađorđević.

U svoje vreme slavni most završio je neslavno. Njegov život je trajao svega sedam godina, kada je srušen u Drugom svetskom ratu. Ono što nas zanima jeste nezadovoljstvo koje je njegovo građenje izazvalo kod ljubitelja beogradskog kupališta. Tadašnji mediji su pisali kako je zbog budućeg mosta uništeno preko hiljadu presvlačionica i manjih objekata (setimo se Savamale i Beograda na vodi). Ne samo to – izgledalo je da se život Nice bliži kraju, jer se oblast radova u okviru plaže sve više širila.

Ipak, period nakon rata, onaj koga se neki od vas možda i sećaju – pedesetih pa čak i šezdesetih, Nica je doživela novi procvat. Iako se grad gradio iz pepela, a iz močvare iza koja će se nazvati Novim Beogradom počeli stidljivo da rastu soliteri, Beograđani su se ponovo sunčali na starom peščanom sprudu sa pogledom na Stari grad. Nica je konačno zatvorena kada su se soliteri „prelili“ do reka, gde je nastao betonski nasip koji danas poznajemo kao kej.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.